Када Трифуновићи суше пршуту мирише пола села

Краљево - Када су Станислав Цане Трифуновић и његова супруга Бранка решили пре две

и по деценије да производњи ракије, већ чувене ,,Буковичанке Цановке“, придодају још неки посао, руководећи се, како веле, народном изреком да ,,од вишка глава не боли“, одлучили су се да то буде производња сушеног меса и још неких сухомеснатих производа у такозваној домаћој радиности. За тако нешто имали су доста искуства, али ништа више од просечних сеоских домаћина који почетак ниједне зиме не дочекају без бар једног товљеника.

Фото: ГЗС / Миланко Даниловић

 

За разлику од других, вредни брачни пар из краљевачког села Јарчујак имао је далеко више жеље, воље и упорности да и у новом послу буде препознатљив, нарочито по квалитету. Знали су да им неће бити лако, с обзиром да их је чекала јака конкуренција великих месних индустрија на подручју Краљева и десетине мањих произвођача, не рачунајући оне у окружењу, с вишедеценијским искуством и школованим технолозима за производњу и прераду меса.

,,Ја и Бранка смо се брзо договорили да нам количина меса никада не буде приоритет. Нисмо бројали килограме и тоне, већ смо само размишљали како ће производи који изађу из наше сушаре бити врхунског квалитета. Како смо почели тако радимо и данас“, казује Станислав.

Фото: ГЗС / Миланко Даниловић

 

Трифуновићи су били и остали ригорозни у одабиру стоке. Свиње и говеда морали су да буду аосолутно здрави, храњени здравом храном са планинских пашњака и ливада које су они добро познавали, уз најмању могућу употребу концентрата, најчешће и без те хране. Но и поред тога, у почетку им је било веома тешко.

,,Угоститељски објекти, месаре, трговински ланци, чак и најмање продавнице, имали су своје сталне снабдеваче, при чему квалитет често није био примаран него цена. Данас већ имамо и своје сталне купце. Део производа продајемо код куће, што нам и највише одговара, затим на пијацама, сајмовима, вашарима и ресторанима“, прича Цанетова супруга Бранка која је одавно ушла у све тајне производње пршуте, сланинице и других сухомеснатих производа.

Квалитетом до поверења купаца

Цане и Бранка нису одустајали од традиционалног начина производње чак и када су, не ретко, радили на своју штету. Осим о квалитету и здравственом стању стоке, водили су рачуна о припреми и сушењу меса.

,,Код нас нема тајне. Знају нас као произвођаче производа од меса врхунског квалитета, почев од свињске пршуте, сувих ребараца, сланине, суџума, свињског бута и домаће кобасице, до говеђе пршуте, говеђег бута и печенице, такозваног рамстека. Купци који нам долазе кући веле, мало у шали али и у збиљи, да нам је кућу лако наћи јер пола села мирише на нашу пршуту“, истиче Цане.

Трифуновићи кажу да је и сушење веома важан процес производње здравог и укусног меса.

Бранка Трифуновић, фото: ГЗС / Миланко Даниловић

 

,,И свињско и говеђе месо мора да је зрело, никако ни превише старо, а ни младо. Пре сушења оно мора да одлежи у пресолцу од 15 до 20 дана, на температури од четири степена. Сваки други дан мора да се преврће и пре качења једну ноћ мора да се остави да се исцеди. За сушење се искључиво користе букова дрва, с тим да је ватра тиха, да стално пушкара и да има доста ветра, односно промаје. Зато је наша сушара на неколико метара изнад земље. У таквим условима сушење траје 20 дана“, објашњавају узорни домаћини из Јарчујака.

Кућа препуна признања

Једна соба у кући Трифуновића пуна је медаља, пехара, диплома и других признања са бројних сајмова и других манифестација. Броје само златна одличја а и њих је пуно; по три златне медаље са Београдског и Новосадског сајма хране и пића, за квалитет производа, као и седам шампионских пехара са Београдског сајма етно хране. Посебно су поносни на златну медаљу за традицију квалитета етно хране. Признања са мањих манифестација броје се стотинама.

Фото: ГЗС / Миланко Даниловић

 

Бранка и Станислав кажу да признања представљају велику сатисфакцију за огроман рад и одрицања, али и подстрек да упркос поодмаклим годинама наставе да раде и стварају са истом вољом и еланом. За њих је тај посао извор егзистенције а после двојице синова и њихових породица и највећа љубав.

 

ГЗС / Миланко Даниловић