из пиштоља пуцао у мене.

Нема смрти без суђеног дана, закључио је јуче ујутро у кафани код аутобуске станице у Ужицу Миливоје Пенезић (79), пензионисани возач из Ужица, прослављајући с пријатељима несвакидашњи јубилеј, двадесет година живота с метком у глави.

"Тачно на данашњи дан, 27. марта 1997. године, добио сам метак у чело и остао жив. Двадесет година носим метак у глави. Један комад је негде на кори великог мозга, друго парче у малом мозгу. Фалио је милиметар, али за тај милиметар сам ја остао жив", причао нам Миливоје док је наздрављао с пријатељима за дуг живот.

Облила ме крв

Као да је пре неколико дана било, присећао се Миливоје свих детаља и оног јутра кад је упуцан у главу. Прича је почела те 1997. године, негде пред православни Божић.

"Био сам возач „Ракете“ и на станици на Кадињачи појави се тај Милош, носи живо прасе и хоће да га унесе у аутобус. Нисам му дао да унесе прасе међу путнике, а у аутобусу није било бункера. Лепо сам му као човеку рекао да сачека следећи аутобус, а он се наљутио", објашњава Миливоје.

Неколико недеља касније Миливоје и Милош срели су се поново, овог пута на пијаци.

"Насрнуо је на мене, почео да ме вређа, одгурно сам га и он је пао преко тезге... Не прође мало, сретнемо се на аутобуској станици, он поново на мене, тражи паре за лекарски преглед, каже повредио се кад је пао преко тезге. Неки дан касније, био је 27. март, ја у канцеларији, уђе један колега и поче нешто да прича... Кад иза њега - Милош! Само се испод колегине руке појави Милошева рука са пиштољем. И пуче! Ја помислих - пиштољ плашљивац. Не би мало мене обли крв, позваше хитну, на ногама сам сишао до кола, после из кола, на ногама отишао до одељења", присећао се Миливоје чудесног преживљавања.

Опоравио се

После неколико дана из Ужица је пребачен у београдски Ургентни центар, тамо му је др Ђуровић извадио из чела кошуљицу метка и рекао му да су му у глави остала два комада зрна, да то не сме да се дира...

"Не прође мало, мени се одузму и десна рука и десна нога... Вратим се кући онако одузет, и полако, полако, прво сам пузао по поду, па се придигао, па учио да ходам придржавајући се за зид куће и - поново проходам. И како тада, тако и данас, цепам дрва, берем јабуке, моторну тестеру не испуштам из руку, копам по башти и ништа ми не фали. А метак у глави? Не осећам га, нити ме глава боли, нити каквих последица имам. Метка се сетим једино кад се погледам у огледало и видим ову рупу на челу. И тачно је - нема смрти без суђена дана", каже Миливоје.

Курир/Зоран Шапоњић