Шта би рекао Радиша... Овако су земљаци испратили Радишу Јевтовића

Горњи Милановац - Радиша Јевтовић преминуо је 29. маја а данас је у његовом родном селу Леушићи одржан парастос, овај човек без сумње ће

остати легенда овога краја.

Занимљиво је да је Радиша добио име по истоименом свештенику али његов животни пут најбоље је описао његов син Иван који се у име брата Зорана и целе породице опростио од оца.

Ко је био Радиша, и по чему ће га памтити земљаци и пријатељи ?

Ово побрђе вредних људи испод Сувобора остало је без свог стуба памћеника иза којег ће да трају мудре стопе и добра дела, по којима ће се Радиша Јевтовић навек памтити.

Он је после студија, окончаних у немаштини која је пратила сву сеоску децу стасавалу у ратном и поратном добу, кренуо сам да стиче динар, најпре као инжењер у пожешкој „Будимци”. У свом радном веку променио је још четири фирме - „Словенија промет”, „Србокоп”, „Генекс” и „Хемтекс” да би 1998. године основао сопствену компанију у Милану.

 

И свуда је за њим путовао глас да је био један од најдаровитијих и најуспешнијих извозника меса, који је својом делатношћу обележио овај део пословног живота у СФРЈ и, касније, Србији.

 

Парастос у Прањанској цркви, фото: ГЗС

Он је са дужности директора „Генекс аграра” осамдесетих прошлог века постављен за заменика директора „Генексовог” предузећа „Центропродукт” у Милану, након чега је четири године био и први човек дирекције „Генекс аграра”. Посла санкција, бомбардовања и проблема у пословању „Генекса” делатност је продужио у Милану, где је наставио да живи са породицом. „Центропродукт” је, иначе, био једна од највећих „Генексових” многобројних фирми у иностранству, са 142 запослена и централом у Милану, и представништвима у Трсту, Риму и Барију. Више од 60 одсто југословенског спољнотрговинског пословања са Италијом ишло је преко „Центропродукта”. Ова „Генексова” фирма је 1990. била чак на 14 месту по обиму спољнотрговинског промета на Апенинима, а у то доба југословенски извоз у Италију обухватао је 17 шлепера јунећег меса сваке седмице.

 

Захваљујући том искуству и традицији, посао извоза меса са наших простора у Италију био је, али само на кратко, прекидан за време бомбардовања, болести слинавке и шапа, и током санкција. У то време, уз ентузијазам Јевтовића и неколицине сарадника, наше месо било је познато као робна марка због исузетног квалитета а највећи део пласмана завршаван је у Тоскани, где послују најпознатији светски месари.

 

Део породице Јевтовић, фото: ГЗС

То је Радишу навело да боје Тоскане размести и по завичајним Леушићима. Ту је почетком овог века усправио своје народно село под називом „Рајски конаци” са десет вајата намењених људима којима је Србија такође у срцу.

 

„Рајски конаци” су Радишин споменар

 

„Поглед са терасе пуца на тек разбуђену Србију” - беседио је Радиша, градећи свој део раја. И додавао: „А од брежуљака Шумадије мислите да сте усред Тоскане”.

 

Намернику, а било их је са свих континената ове планете, из свих слојева и са високим чиновима и положајима, као реченицу успутницу добацио би: „Ово парче раја пало је на Шумадију”. Или: „Код нас и амбасадори шетају боси”.

 

Радиша Јевтовић је вазда својим земљацима из Леушића и околних села умео да понуди мудру и благу реч, савет и руку помоћи. Увек се радовао свачему што се принавља у његовим родним гудурама и није му било тешко да пре три године, дошавши из Милана, помогне оснивање Сабора виолиниста Србије у оближњим Прањанима.

 

Радишин летњиковац у  Леушићима, фото: ГЗС

Нико, ни себи ни другима, није објаснио шта је то што човека стално вуче к месту с којег је потекао. Ни Радиша то није нашироко тумачио већ је само, на интернету, окачио ову реченицу као неку врсту свог епитафа: „Вратио сам се у родно село, описавши неколико кругова планетом. Пастир сам, био и остао”.

Збогом драги пријатељу и земљаче.

ГЗС