Реч је о задушницама које су везане за почетак Васкршњег поста, па су и оне "покретне", то јест немају одређени датум. Зову их још и Велике зимске задушнице.

Недеља у којој се оне одржавају се и назива задушна и увек је то трећа недеља пред пост. На дан задушница иде се у цркву, где се служи света литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, а после службе иде се до гробова покојника. На гробовима се пале свеће, а свештеник обавља кратки обред и кади гробове.

Летње задушнице су 3. јуна, Михољске 7. октобра, а Митровданске или јесење задушнице 4. новембра.

Дани намењени душама преминулих увек падају у суботу. Жито носи на гробље, не да би се "нахранио" покојник, како се понекад у народу верује, већ да би се нахранила сиротиња која у молитвама помиње покојника. Не треба претеривати у припреми хране и црквени великодостојници често упозоравају да су "гозбе" на даћама, парастосима и задушницама потпуно неприкладне.
Ко живи далеко од гробова најмилијих, треба да однесе жито и вино у цркву, по обичају, као и да упали свеће - симбол мале жртве богу. Обичај је и да се на задушнице дели милостиња. Посебно не треба заборавити духовну милостињу - поклањање књига духовног садржаја. Оне се могу поклонити онима који не могу да је купе али и библиотекама како би биле на располагању што већем броју људи.

ГЗС