а у организацији НТП и Удружења „Ирмос“. Јелена је наша Чачанка која је завршила Гимназију у Чачку, а потом дипломирала на Факултету за физику Универзитета у Београду.

Трагајући за знањем, није се зауставила на дипломи основних студија, већ је ишла даље, да би 2006. године одбранила своју докторску тезу у Америци. Постдипломско усавршавање наставља у Швајцарској где и данас живи и ради. Млади људи нашег града који воле физику и који планирају да се њом баве, као и привредници града Чачка, могли су да чују доста тога корисног од неког ко је своју професионалну каријеру посветио овој науци.

Тема презентације била је „Зашто су научници потребнији компанијама него универзитетима“, а о новом питању које гласи “Зашто волим физику?“, Јелена је имала прилику да разговара са ученицима Чачанске гимназије.

„Научници су изузетно потребни привреди, можда и више него универзитетима јер су иновације те које су заправо привреди неопходне. То је рудник злата који стално треба да се копа. Проблем је што научници себе не виде у компанијама и не сматрају да ће тамо бити испуњени. Ни привреда не види научнике као људе који би требало да се запошљавају у компанијама. Са друге стране, у академији нема места за све научнике, па се зато дешава да научници остају без посла. То повлачи други проблем, а то је што млади људи због свега наведеног престају да одлазе у науку. Наука тада стагнира, не развија се, а повратна спрега је то да привреда остаје без иновација, а када нема иновација, не постоји начин да се уради нешто што нико други није урадио на тржишту. Привреда би требало да се потруди да привуче научнике и обезбеди услове да могу да створе и пренесу иновације“, казала је Јелена на почетку свог излагања.

Преносећи присутнима своје лично искуство као научника, Јелена је говорила и о томе како је након докторског рада морала да одлучи шта ће даље. Према науци је осећала љубав, јер је то емоција коју имају сви научници и у њој има пуно комфора где појединац може да се искаже у својој области.
Схватила је да не сме дозволити себи да доживи застрашујуће искуство рибице која је ухваћена у чељусти ајкуле. Зато је почела да ради у компанији којој су научници изузетно потребни. Ту су се у једној интеракцији и синергији, а на обострано задовољство, спојили Јеленино научно знање и знање њених колега и сама компанија која кроз то може остварити профит.

„У привреди која мора бити орјентисана на профит, главни циљ је свакако зарада. Научници се у компанијама сусрећу са поделом посла у остваривању циљева. У њима нема слободне воље. Ради се оно што би требало да се ради. Kомпаније могу имати могућност да саме праве свој производ који ће продати, а постоји могућнот да имају инвеститора. Уколико компанија има инвеститора, онда је фокус на развоју производа, а мана је то што инвестиор диктира то што ће се радити, па самим тим нема слободе у одлучивању“, рекла је Јелена.

Kомпанија „Zurich instruments“ у којој је Јелена запослена, настала је из Техничког универзитета у Цириху. Kомпанија производи мерне уређаје на високим и ниским фреквенцијама. Примењују се у свим областима деловања, фотоници, медицини итд. Kомпанија је настала тако што је тих уређаја већ било на тржишту, али је искоришћена нова технологија да се испрограмира нешто ново. Сада на једном уређају има веома пуно функција које је компанија могла да понуди тржишту. Успех је био неминован след догађаја.
Kомпанија нема инвеститоре и продаја им је од круцијалног значаја. Имају запослене који раде техничку продају као и научнике са докторатима који раде у маркетингу и продаји и на тај начин предлажу решења својим клијентима. У одељењу за истраживање и развој праве инструменте, програмирају плоче, праве софтвере. Испоруком и логистиком заокружују цео процес рада компаније.

Научници би требало да знају које су то вештине које могу допринети привреди, а и привреда би требало да зна шта научници доносе. Научници могу да раде у истраживању, тестирању производа, да пишу техничке приручнике, да знају да одрже предавање и науче своје клијенте оним што им је потребно.

Вештине које су потребне компанијама су управљање пројектима и управљање производима. Kод управљања пројектима у привреди постоје рокови, тако да научницима то може да буде стресно, а стрес није ништа мањи ни када се пројекат укине јер није профитабилан. Такође се мора водити рачуна и о економији времена, а људи од науке су навикли да раде у време када то њима највише одговара. Што се управљања производима тиче, најбитније је пласирати, тј. продати производ.
На крају презентације дошли смо до одговора зашто су научници потребнији привреди него универзитетима.Процеси у многим компанијама су застарели и научници могу да утичу на то. Имамо и инерцију компанија да нешто промене, а научници су ти који би требало да утичу да промене крену да се дешавају.

Јеленино мишљење је да је потребно да се jако пуно људи бави науком. „Научници су неопходни у свим сегментима. Они су способни да изведу закључак и предложе решење. Научници могу и сами да оснују своје компаније. Такође могу да уочавају проблеме који би требало да се реше и то лансирањем новог производа. Ту је и истраживање тржишта као један научни пројекат. Са таквим арсеналом, могу да се организују тимови који ће покренути нове послове. Тако научници мењају привреду на боље што доприноси развоју целог друштва“, закључила је Јелена у свом излагању.

Презентација коју су присутни могли да чују била је изузетно корисна како младим људима, тако и привредницима. Привредници би требало да размишљају у смеру што већег ангажовања научника у свом производном процесу, а младим људима и средњошколцима ће сигурно помоћи да се без задршке отисну у свет науке. Храбро и са вером, као што је то урадила Јелена.

ГЗС