Славиша Ивановић са својим моравско
– шумадијским опанком број 220
жељан, к`о сироче нових опанака”. Сто година касније на истом месту, у Гучи, о српској
националној обући и даље се пева, мада мање из љубавних а пре зарад трговачких
разлога.
„Некада
су људи ходали боси, а данас се свако поноси што српски опанак носи” – спевао је Славиша Ивановић (47) опанчар из
Јагодине, хвалећи своју робу на 54. Драгачевском сабору трубача.
Он је један од хиљаду трговаца, занатлија и крчмара
који су ове седмице сместили своје дућане по улицама и лединама трубачке
престонице света, верујући да ће овде стећи неки динар, кризи упркос. Ивановић
је већ 13. годину узастопно у Гучи и сада је поставио три тезге на разним
угловима варошице, нудећи народне ношње из своје радионице, и опанке свих врста
и бројева. Од сувенир - опанка број 10, до џиновског броја 220, којег нико не
може обути.
- То је кајак опанак са кљуновима на оба краја, на
једном је моравска а на другом шумадијска шара од кожног преплета. Потрошио сам
кожу од вратова два вола и 10 дана рада, тражим 500 евра и већ има купаца који
меркају и распитују се – прича Ивановић за „Политику”.
Домишљати опанчар никад не долази у Гучу без плана и
нове стиховане хвале за своју робу. Једне године то је гласило - „Јапанцима
јапанке, Србима опанке”,
друге - „Да нам нису ти опанци и ми би сада
били странци”, а за ову сте већ прочитали на
почетку текста. Овде је, на пословном задатку иза тезги, читава породица
Ивановића: и Славишина супруга Беба и све четворо њихове деце, Анкица(18),
Ирена (17), Лазар (13) и Богдан (5), с тим што последњи помаже колико му
могућности дозвољавају. Сви коначе иза својих тезги у Гучи, ни на шта се на жале
и моле бога да буде здравља и довољно посла.
Иза суседне тезге је Зоран Чолић (33) из Крушевца са
сином, и продаје обућу необичне израде и назива. Његови опанци, због порекла
материјала, добили су назив „аутњаци”: основа опанка или табан је од аутомобилске гуме на
коју се са чак стотину ексерчића укуцава рист војничке чизме. Мајстор прича да
му је за израду пара „аутњака
” потребно 180 минута и цени их 1.500
динара.
- Најчешћи купци су калуђери јер је овај опанак
практично неподерив и не пропушта воду, могу да дам гаранцију од пет или десет година,
свеједно ми је. Износим их на бројне вашаре, од Великог Градишта до Руме а међу
купцима има и много дрвосеча, јер ову обућу трн не може пробости – прича Чолић.
Зоран Чолић и његови „аутњаци”
Такве опанке не манишу ни наше учене главе, виђамо их
на ногама уметника и сликара, мада би омладина сигурно рекла да су „ретро”.
Чолић има тезгу од само два метра (закуп је 20.000 динара) и нисмо га питали
колика је зарада, а није се ни жалио.
На новац није лаком ни крчмар Милета Јелић (57) или
Мићо Мрак из Чачка, који деценијама држи шатру на Сабору у Гучи. Некад је писао
речи народњацима за хитове и још га држи тај романтичарски дух, мада му је
ономад, у Љубићу код Чачка где живи, кроз собу текла река висока метар и по.
Недавно се оженио по пети пут, сад станује у тужђој кући док се његова суши, и
у Пореској управи у Гучи начелници објашњава, шалећи се на свој рачун:
- Кад ми је поплава ушла у предсобље почео сам да
бежим и успео да спасим само једну торбу. У њој су били моја фискална каса и
рачуни за уплату пореза. То ми је и најважније, ништа друго ми и не треба у
животу.
Крчмар Милета Јелић Мрак испред
своје шатре у Гучи
У поменутом животу ваљда има неке правде, па је
Јелићева шатра у Кривој бари у Гучи прексиноћ била пуна, али нам је крчмар с
филозофским миром казао:
- Ситна пара весели човека.
Његов пријатељ из Чачка, Ацо Поповић Поп (55), на
саборима у Гучи послује од своје 18 године, најпре као конобар, а већ 20 лета је
свој газда. Опет је поставио шатру и столове али првог дана Сабора, у среду,
држао затворене завесе, проценивши да неће бити посла.
- Прошле године
Сабор је трајао седам дана, само мшто од понедељка до среде уопште није било
гостију. Тада сам изгубио 15.000 евра – прерачунава се Поповић.
И међу гостима 54. Сабора трубача има пуно намерника
који су дошли у Гучу не само ради весеља, већ и да проникну како се склапају и
развијају послови. Један од њих је Игор Поповски, председник општине Пехчево у
источној Македонији (близу Берова), која има 3.500 становника. Прошлог јуна у
тој варошици по четврти пут организоване су квалификације за Гучу и на тај
начин се одређује македонски представник за међународно такмичење трубачких оркестара
на Сабору у Србији. Дакле, Македонци овамо не шаљу било кога.
- У квалификацијама је учествовало укупно 11
оркестара, а приредба се сваке године шири, иако имамо само једну салу од 400
места. Прве године имали смо укупно 5.000 посетилаца за четири дана, а сада већ
20.000. Први пут сам у Гучи, све ми је занимљиво и опчињен сам овим што видим –
каже Поповски за наш лист.
Директор Сабора Адам Тадић истиче да се квалификације
за Гучу сада одржавају на три места у иностранству, поред Пехчева још и у
Дравограду (за представника Словеније) и Трсту (за Италију). Намера је, вели,
да се отворе још два предтакмичарска центра, један за Словачку и Чешку, други
за Румунију и Молдавију.
Саборско весеље у народној крчми „Броћића
авлија” Гучи
По програму Сабора, на који је утицала и временска
прогноза, вечерас (петак, 8. августа) на распореду су три догађаја на великој
позорници крај Белице: концерт Дејана Петровића и његовог „Биг бенда” (од 20 сати), Светлане Цеце Ражнатовић (од 21) и „Поноћни концерт
мајстора трубе” (од 23). На
Сабору се и ове седмице, дакле, ређају велика трубачка имена, али недостаје
једно, можда и највеће. Зашто Бобана Марковића нема ове године у Гучи, због
чега на 54. Сабор није дошао почасни грађанин драгачевске варошице?
- Мислим да Бобан и Марко Марковић 9. августа држе
концерт у Сегедину, али је истина да је пре тога било разговора о Марковићевом
доласку у Гучу. Он нам је тада, преко менаџера, поставио услове које нисмо
могли да прихватимо. Јер, откада постоји Сабор у Гучи, ниједан трубачки оркестар
никад није добио новац за долазак и одржани концерт. Једино што су могли добити,
јесу смештај и исхрана. Ни Марковић неће бити изузетак иако је реч о великом
трубачу и нашем изузетном пријатељу – наглашава Адам Тадић.
Директор нам је предочио електронску поруку из које се
види да је менаџер Бобана и Марка Марковића за концерт 7. августа на Сабору у
Гучи тражио хонорар од 6.000 евра, 400 евра путних трошкова, испуњење техничких
услова и да почетак наступа не буде после 21 сат. Тадић је на то одговорио да због ситуације у
којој се тренутно налази општина Лучани организатори Сабора нису у стању да
обезбеде тражени хонорар, додајући да ће се „сарадња
наставити неком другом приликом”.
А сва је прилика да се врхунски трубачи као Марковић,
који путују светом свирајући праћени музичком славом, не мире са чињеницом да
за њих нема хонорара у Гучи, док естрадне звезде добијају новац за певање на
Сабору. Али, у продукцији овогодишњег Сабора речено нам је да и Светлана
Ражнатовић у Гучу долази са знатно мањим уговором него што је тренутно њена
тарифа на естрадном тржишту, и да ће вечерас наступити за 30.000 евра.
Г.
Оташевић, Политика
