Отуда је, тако бар ја осећам, адвокатура и једна од најкреативнијих професија. Живот је чудо, уме да тако непредвидиво и тако не- обично испреплете чињенице и догађаје да то чес- то у послу адвоката представља једначину са више непознатих или енигматски проблем који адвокат мора решити, и то да га реши у најбољем интересу своје странке држећи се притом основне максиме адвокаатске етике: honeste vivere, neminem non laedere, suum quique tribuere ‒ часно живети, ни- коме не нашкодити, свакоме дати шта му припада.
Стога је јасно да ни дугогодишње искуство не аболира адвоката од изненађења и заплета које животне ситуације стварају.

Адвокат заправо никада не престаје да се изненађује и никада не престаје да трага за новим решењима. То га чини радозналим, живим, виспреним и пре свега слободним човеком. Непроцењив је осећај који адвокат има када успе да помогне свом клијенту. То треба осетити, па тек онда разумети. Зато волим своју професију. Волим је и због тога што је неопозиво у служби заштите човека, као људског бића и као грађанина.
Незаборавна је беседа нашег јединственог професора др Радомира Лукића и његова порука давно изречена младим правницима у амфитеатру бр. 5, тзв. петици, Правног факултета у Београду, која ће увек бити актуелна и којом нам се ставља до знања да нам је професија таква да ћемо целог живота бити у сукобу са државом:
„Бранећи народ од зле власти, јер је свака власт зла и опака, само тако ослобађаћете народ тог страха и завређивати свој углед и углед наше правне професије. Ово се по- себно односи на оне који буду имали среће да буду адвокати или судије”.
Ето, ми, будући адвокати, заиста имамо срећу и част да будемо у служби на-
рода.
Наша професија, утемељена давне 1862. године, већ је стара дама, која није изгубила своју оштрицу, није заборавила свој циљ, своју слободу и самосталност да говори о грешкама и поступцима друштва и да учествује у проналажењу најбољих и најправеднијих решења за грађане.
Адвокати чине једну велику породицу. Ово може звучати као флоскула, али није, већ је то жива истина. Као и у свакој породици, има нас разних, али као и у свакој породици, никада нисмо сами када је најтеже, ту је породица, појединачни проблеми су и проблеми породице, која несебично и истрајно помаже.
Конкретан предлог да се латим адвокатуре потекао је од мог сина, матуран- та крушевачке гимназије. Направили смо споразум: ја у адвокате, а он на правни факултет са обавезом да дипломира за четири године. Споразум је обострано извршен.
Сећам се добро почетка своје адвокатске праксе. Те 1994. године, моја драга пријатељица и колегиница Љиљана Петровић и ја искорачиле смо из добро ушуш- каног државног посла у неизвесност, у адвокатуру, у посао који зависи само од нас. Једина подршка био нам је мој муж, који нас је храбрио и чинио све да нам помогне и олакша нови почетак. А није било лако. Сећам се да смо сутрадан по отварању наше канцеларије, затекле велику шуму фикуса, филадендрона, бенџамина и другог цвећа које смо добиле од пријатеља, колега и рођака. Једва смо се пробиле до два радна сто- ла, која смо добили од пријатеља, а на једном од њих је стајала мала механичка машина за куцање, тзв. „бисерка”, поклон од драгого колеге Вукашина Сојкића, који одскора није више међу нама.

Биле смо узбуђене и узнемирене, нисмо знале како да почнемо. Тада, да би нас опустио, мој муж предложи озбиљним гласом да би било сигурније да одмах отворимо цвећару јер већ имамо робу, а да се манемо адвокатуре. Лековити смех је избрисао напетост која је висила у ваздуху и тако претекосмо до данас у овом лепом и тешком, одговорном и узбудљивом послу. Никада се нисмо покајале. Можда, како смо се шалиле, и због тога што нам је прва странка била Слободан Милошевић, додуше из села Дедина крај Крушевца.
Данас је и мој син адвокат у Београду, а ћерка и мој сестрић су адвокати у Кру- шевцу, радимо заједно.

АК Чачак/ГЗС, Гвозден Оташевић