бавио Живко (Благоја) Луковић из Ивањице, раније судија Општинског суда у Ивањици, и то у периоду пре Другог светског рата и после њега, наводи у монографији „Адвокатска комора Чачак 1972-2022” адвокат Велисав Мићић из Ивањице.
„Пресељењем своје адвокатске канцеларије, основане 1952. године, из Београда у Ивањицу 25. септембра 1955. године, адвокатуром се у овоме граду потом бави и мој отац Петар (Велисава) Мићић, рођени Ивањичанин. У моменту одржавања Оснивачке скупштине Основне адвокатске коморе у Чачку дана 8. октобра 1972. године у редовима адвоката је и Крста (Петра) Лукачевић из Ивањице. Ова два адвоката се укључују у рад орга- на Коморе од оснивања, и то тако што је Лукачевић изабран за члана првог Управног одбора, а Мићић за делегата Скупштине Адвокатске коморе Србије. Сем њих двојице, у то време се адвокатуром бави и Слободан (Арсенија) Парпура из Ивањице, и сва тројица су имала успешне и дугогодишње каријере.
Територија општине Ивањица је велике површине (око 1.100 км2), у то време нема квалитетних путева, па се на терен ишло на коњима. Надлежни Срески суд из Чачка је заказивао расправе на лицу места тако што су одређивани увиђаји у више предмета у континуитету, па се на терену боравило и целу радну седмицу, па и дуже. Ноћило се и у дрвеним колибама у планини. Становништо је у селима било бројно. Вођени су спорови око права службености или својине на просторима где сада нема никога, где су путеви зарасли, а земљу нико не обрађује. Некада су се медведи на тим просторима склањали од људи, а сада на више места постоје табле са упозорењима да се човек чува медведа.
У међусобном контакту у тим релативно дугим временским периодима током увиђаја, створени су односи колегијалног поштовања и међусобног уважавања, како између адвоката, тако и са судијама и судским особљем, што нико никада није ни покушао да злоупотреби јер је постојао апсолутни интегритет и ауторитет који није могао бити нарушен ни дружењем, ни у кафанама ван радног времена, нити се то уопште доводило у питање, а за разлику од садашњег односа странака према суду и, нажалост, и подјединих адвоката међусобно. Дешавало се у старој згради суда у улици Бошка Петровића да странка изује обућу пре уласка, али не због своје простоте, већ због ауторитета институције и њених службеника. У међусобном односу адвоката је важило правило да се сукоби и несугласице остављају у судници, а испред врата и у свакодневним односима владало је правило поштовања и другарства.
Крајем осамдесетих година и надаље број адвоката се знатно повећава, а са- дашње стање и односи између адвоката су општепознати, као и неопходост потребе да се они унапређују и поправљају ако адвокатура жели да опстане као независна и самостална професија.”
АК Чачак/ГЗС, Г. Оташевић
