Само у три драгачевска села има око 30 нежења. Милутин Вељовић своју срећу тражио је прво у родном месту, али и у другим селима, на градске девојке чак није ни бацао око, али све је било узалуд.

„Није било игранке ни весеља које ја нисам обишао. Распитивао сам се код рођака, ишао свуда редом. Желео сам у кући да имам жену, пријатеља и сапутника, али све оне кажу – ми на село нећемо, имаш краву и имање. И тако ниједна није хтела да живи овде у Горачићима”, рекао је за РИНУ овај дргачевски нежења.

Највише неожењиних момака у селима је преко педесет година, а искусне нежење тврде да је девојкама увек био милији градски момак.

„Мајке овим нашим сеоским девојкама од малена причају – немој ћеро овде да се удајеш, да те крава млати репом. Саветују их да иду у град, да раде било какав тежак посао и да у граду нађу мужа”, рекао је Милутн.

Међутим, не спори Милутин да на селу мора да се ради, али опет си сам свој газда и не зависиш од других љиди, нити чекаш плату од првог до првог.

„Да се не лажемо, жена мора да уђе у шталу. Мора да ради око стоке и око њиве. Посла има за све, али то се дели на двоје, ја сам ту да помогнем и одменим кад год могу, јер у кући је битна слога”, изјавио је Милутин и додаје да га ја самачки живот научио свим пословима.

„Знам да кувам, да месим и испечем хлеб, направим сир и кајмак. Моја жена само би била ту да мало помогне, никако да све сама ради”, прича овај домаћин ког би свака жена пожелела.

Иако девојке у широком луку избегавају да се удају на село и ту су се мало правила променила, а Милутин каже да се у домћинствима данас више питају снајке него мајке.

„Родитељи се не мешају, ако снајка са свекром и свекрвом не може фино да се слаже одмах се раздавајају, живе под посебним кровом и они долазе као гости на кафу, ништа више”, рекао је Милутин.

Поред нежења, у селима има и доста девојака које се нису удале, па изгледа да су се на уским драгачевским стазама ипак многи заобишли.

ГЗС/РИНА