Фабрика дочекала пензионере, Миловановић: Кад причам о њима ја морам да устанем

Лучани – У оквиру свечаности поводом прославе 70 година од оснивања предузећа ,,Милан Благојевић – Наменска”,

данас су погон ракетних горива посетили радници у пензији који су годинама подизали фабрику. 

Генерални директор Радош Миловановић истакао је да су пензионери ове фабрике колектив који је пример млађим генерацијама и да су они својим радом оставили неизбрисив траг.

,,Када говорим о својим колегама пензионерима, морам да устанем. Они заслужују свако поштовање, колектив који је много учинио за ову фабрику. Заједничким снагама смо је годинама градили и никада нећемо заборавити оне санкције, инфлацију, бомбардовање, а нећемо заборавити ни Бјелицу која нас је два пута катастрофално поплавила, али опет све смо то преживели и данас је нови ,,Милан Благојевић” много лепши, бољи, признатији. Најтеже су то године биле, а ово су године успеха и победе. То радници виде и осећају на сваком кораку, нову опрему, нове производе и оно што је најважније, осећају лични доходак. Наше данашње дружење ће бити веома емотивно, пошто сам и ја пензионер који још увек ради, а они су моје колеге и то се никада неће променити”, изјавио је Миловановић.

Руководилац ракетних горива Предраг Илић био је њихов домаћин, који их је провео кроз погон где су остварили своје почетке у радној каријери.

,,Велика је част данас бити домаћин својим колегама са којима смо почињали полако развој ракетног програма. Они су дошли да виде данас шта је урађено за протеклих 10 година и за разлику од њихових почетака у какав је погон стасао и какву производњу све има”, рекао је Илић.

Радник у пензији Драган Павловић присетио се дана како је фабрика изгледала у почетку и у каквим су условима радили.

,,Ја сам на ракетним горивима од самог почетка, када су то били приручни услови на старим машинама, опрема, каква је таква је, углавном почето је од тога. Касније се почело занављати, али нажалост почело је бомбардовање и рат. После бомбардовања ми смо објекте покривали ручно”, рекао је Павловић.

На Павловићеву причу надовезао се Радомир Зечевић који је прошле године отишао у заслужену пензију истичући да су плакали када је фабрика срушена у бомбардовању.

,,Овде је све била рупа до рупе, до 15 метара ширине, али ми смо све то ручно затрпавали, јер тада багери нису могли да дођу, премештали смо машине у друге објекте који су били здравији да би смо радили, одржало нас је то што су све колеге биле сложне као и директор са нама”, изјавио је Зечевић.

Олга Јоковић у пензији је већ пет година, а била је управник пуних 26 година у контроли квалитета на ракетном погону, а како је навела 1997. после несреће која је задесила фабрику прешла је на погон Б2 на коме је била руководилац.

,,Сећам се када сам дошла да радим овде, била сам приправник и те 1973. фирма је била прилично лоше, људи су узимали фирму на проценте како би је стабилизовали. Било је и лоших и лепих дана. Фино смо се развијали, али после бомбардовања фирма је опет кренула све из почетка. Сада је то одлична компанија која стоји чвршто на ногама са доста уговорених послова. Поносна сам што сам била део овог гиганта”, рекла је Олга.

Глас западне Србије