са хрватским јединицама за ослобођење Вуковара, корпус, у којем је уз остале Шумадинце био, дошао на одредиште по плану, питање је да ли би данас било прилике да се исприча прича о Будимиру Васићу, Рудничанину, некада јуниорском репрезентативцу у кошарци, 13 и по година активном играчу Такова, Колубаре и Борца из Чачка.
Фотографија из приватне архиве Будимира Васића, уступљене Гласу западне Србије
Наиме, корпус у којем се налазио "закаснио" је да стигне "на време" у Вуковар, па су их одменили припадници Новосадског корпуса који су потом измасакрирани, а било је, како каже, "и доста тешко рањених".
Касније је Васић, као једини "Милановчанин", уз саборце из Чачка међу првима ушао у Вуковар, био учесник уличних борби и ослобођења "кућу по кућу" у том граду, боравио на госпићком ратишту, да би потом био добровољац у рату на Косову, где је, опет међу првима, учествовао у бици на караули Кошаре.
Фотографија из приватне архиве Будимира Васића, уступљене Гласу западне Србије
Када су престала ратна дејства, овај бивши спортиста је своју хуманост показивао на делима на којима би му свако позавидео, када је спасавао људе из набујалих река и потопљених кућа за шта је касније и награђен за храброст.
Данас се, по сопственом признању, осећа лепо и ужива "у пензији", мада је и више него активан у лову, пољопривреди, сеоском туризму, воћарству.
Уз све то, вероватно је, као ловац, на подручју Шумадије незванични рекордер по броју устрељене дивљачи, а о свом животу, разним анегдотама и неким будућим и даљим плановима причао је за ГЗС.
Спортску каријеру започиње у Такову.
"Сећам се да смо као српсколигаши, у Првој ’Б’ лиги, из тадашњег Купа избацивали Борац, Партизан... био сам јуниорски репрезентативац и баш сам волео кошарку. Само у Такову сам играо 13 и по година", наводи Васић.
Фотографија из приватне архиве Будимира Васића, уступљене Гласу западне Србије
Спортске борбе су прекинуте и ускоро их замењују оне оружане када је мобилисан за рат у Хрватској.
"Код ’Норвешке куће’ у Милановцу смо чекали Чачане да бисмо даље наставили за Шид. Додељена нам је бојева муниција и кренули смо. У Београду смо чекали оклопне транспортере и тенкове. И, шта се догодило. Закаснили смо, тај наш корпус је закаснио, Новосадски корпус је отишао напред уместо нас. У Товарнику у Хрватској, њих су Хрвати сачекали и измасакрирали", објашњава Васић и додаје да су се у то уверили када су их видели како долазе на тракторима и у камионима.
Једноставно, то су, наводи, биле страшне сцене након чега су људи из његове јединице која је закаснила почели да бацају оружје.
"Само смо се ја, из општине Милановац, и још осам Чачана, прикључили људима у Негославцима, мештанима тог села, и напали Вуковар, а тада и отпочињу уличне борбе. Нас 89-орица смо први ушли у Вуковар са наше стране. 80 из Негославаца, осам Чачана и ја. По пет људи је дејствовало у групи, то је био рат ’кућу по кућу’, докле ми дођемо дотле је долазила наша војска и чувала стражу. Па сутрадан опет настављамо. После пада Вуковара дошао сам транспортним хеликоптером у Батајницу на војни аеродром, само пет дана провео код куће и вратио се опет у борбе око Винковаца", присећа се Васић.
Касније га пут наводи у Госпић, кошарку наставља да би се опет каријера прекинула 1998. године уочи рата на Косову и касније агресије на Србију и Југославију.
Ипак, у тај рат је отишао добровољно. Објашњава и како.
"Требало је да као резервиста војне полиције ухапсим људе који се не одазивају на војни позив. Одлазим у Горње Бањане надомак Рајца, жена ме куне јер јој се син јединац није одазвао на војни позив. Ја кажем, госпођо, само радим свој посао. Ипак, како је она наставила, ја се враћам у Милановац, предајем наоружање које сам задужио и одлазим за Бубањ поток да бих се пријавио као добровољац. Размишљам тад, боље да идем сам него да ме неко куне", препричава Васић.
На Ускрс 1999. године, као један од 150 добровољаца креће пут Приштине, а одатле у Јуник, место близу Ђаковице у које, како је навео, српска и југословенска полиција 17 година пре тога није ушла".
"После три дана борби смо ослободили Јуник и кренули према караули Кошаре. Потом, добијамо наређење да нападнемо Кошаре, ми са једне, а Чачани са друге. Ипак, ту ноћ падне снег, координате су нам биле гранични камени, међутим ми, због снега који је све затрпао, циче зиме и магле омашимо и уђемо три и по километра у територију Албаније", прича он.
После рата, витештво на фронту, заменио је за оно у ванредним ситуацијама, када је спасао у више наврата људе угрожене од поплава.
"У Брђанској клисури између Чачка и Милановца, на мосту, људи су били успаничени, поплава је правила хаос, 180 их је изашло на мост. Најпре сам шесторо ромских момака извадио из реке, а касније је испала фрка са једном женом из шумске куће која се са сином попела на кров куће. Кућа јој је била потпуно поплављена испод. Ни уз ватрогасце није ишло лако. Тражио сам тад да пробам и некако сам успео да вежем дечка и извучем га на сигурно. Одмах затим и жену, на једвите јаде, тада сам једва преживео али је битно да сам успео да их спасим. Био сам много, много исцрпљен", истиче Васић, који је за тај подвиг касније награђен.
Данас каже да ужива у воћарству, лову, пољопривреди, сеоском туризму.
"У Шумадији највероватније да нема некога ко је више од мене устрелио дивљачи. Док сам био председник Ловачке секције Рудник радио сам на ревитализацији објеката и ловачким кућама. Ипак, оно што је најважније, планирам да у Љубичевцу у ловачку кућу, у срце Рудника, доводим ловце из иностранства. Тек ће се видети са чиме све Рудник располаже, какав је то потенцијал! Има невероватно пуно дивљачи, међу којима су зец, фазан, препелица, затим штеточине, куна, лисица, вук, шакал, до крупне дивљачи као што је срна, срндаћ, дивља свиња, јелен лопатар... Муфлон се све више шири и једног дана биће дозвољен општи лов као што је данас на срнећу дивљач. То ће бити права атракција", закључио је Рудничанин Будимир Васић.
ГЗС
