Купусијада ти је кад Поп и Мрак скувају купус а грешници заседну

Мрчајевци - Село се бејаше напунило још док се сунце тек наклонило на запад, и дворишта и ливаде посташе тесни за све аутомобиле намерника

Могло се наћи место негде, под врежом домаћинске куће, ако вам неко покаже пут и дате му 150 динара. Срећа те није било паркинг сатова, па кола ту могу да ојутре, без проблема. Може и возач, а тако се и догодило.

Златна шумадијска јесен и родна година испунили су најучувеније село овог дела Србије, а пре него што смо потражили неки збег под шатром кретосмо да погледамо шта се све од еспапа нуди, на негдашњој сточној пијаци, па даље према Морави, на стотину тезги. Кад се наш човек заима мало га засврбе прсти па купује две ствари: једну му саветује глава, другу му приказује око. Ето пазара.

Некима је потребно и више сати да би дошли до споразума. Упекла звезда, што кажу, у пет по подне, кад је Милоје Стевановић (70) из Чачка кренуо да погађа један кожух. Стојимо са стране и посматрамо, проницљиви су и Милоје и продавац из Алексинца, види се да је занатлија и власник свог рукорада. Први рачуна да ће по сунцу на 28 степени кожух купити јевтиније, други види да је реч о озбиљном купцу и кретоше од 80 евра. Ово ће ми добро доћи, кад возим тактор, купио сам имање на Јелици, али ми твоја цена неће добро доћи – каже њему Милоје.

Mрчајевци, погађање посла, фото: Г. Оташевић

Човек поче помало да попушта и скиде на 70 евра и 200 динара, одатле ни макац. Милоје се поздрави са њим, окрете се и оде. Седам сати касније, кад смо напустили шатру, Милоје је прошао поред тезге са крзном и дао човеку колико је тражио, те савио гуњ под мишку. Што би рекли Срби: бизнис је бизнис.

А шатре, тек, прича су нарочита.

Милета Јелић се смешка због добре посете и на свако питање одговара са „Да”. Деценијама држи шатре по Србији и уме да осети кад посао иде, али је увек добре воље и стално се саговорнику обраћа са истом реченицом. Ево начина да се провери: питајте Милету, односно Мића Мрака, на пример: „Да ли су марсовци малопре слетели у Мрчајевце?” Знате ли шта ће да одговори? Наравно: „Да”.

Одакле си селе девојано млада, фото: Г. Оташевић

Мало даље, на самој граници пијаце према моравским кућама, две шатре држао је Ацо Поповић Поп, човек са три адресе: родом из Горње Горевнице, живи на Сувом брегу а сви мисле да је из Чачка. И зна посао. Шета кроз ноћ, гледа да ли негде нешто шкрипи у екипи од стотину радника и задовољно придиже наочаре уз нос. Друштво је молило за неку од 800 столица, људи су сатима стајали гледајући да ли ће неко отићи. Али, имали су разлога да стоје: под Поповићевом шатром смењивали су се с микрофоном у руци, Ацо Илић и Биљана Јевтић, супружници и врхунски певачи. Ко не верује нека проба вечерас, позове Биљану и наручи: „Врати се још једном у мој загрљај”.

Баш ту арију друштво је наручивало Гвоздену Николићу са Прве телевизије за чији сто је дошао Стево Дамјановић из Ивањице, гласовит и музикалан. Запевао је, чекали смо прилику да наручимо „Мала моја, шта уради, оста сукња на бујади”, али била је таква налога да не може да се дође на ред за музику.  Стиже и Славиша Марковић са супругом Биљаном, негде је са Голије око Придворице. Скоро смо га упознали кад је било стани пани за деду Лала из Братљева. Одавно је у Швајцарској ал се мало променио па гледа преко ноћала у плесачицу. Заденуше јој две хиљаде а има и одакле. Чуо сам да је швајцарцима продао "топлу воду" и развалио посо’. Сад се тамо греју на његов систем а овде га кад помене "вода ваздух земља" сви бело гледају и мисле да га је ошамутило пиво. Но види се да није заборавио да банчи.

Славиша и Милоје су вешто избегавали наступ трбушних уметница

Пиво по пиво, реч по реч, сат по сат, али стално гледам шта ће Милоје да уради, куд ћемо ноћас. Наши стари кажу да је јутро паметније од ноћи и скидам им капу на ту мисао. Те и Милоје: чим је минула поноћ и види се да ћемо ојутрити, позвао је некога  од укућана да дође у Мрчајевце, седне у његова кола и врати нас у Чачак.

Пре тога, нагледали смо се којечега. Плесачица код Аца Попа, све да скине са себе нема сто грама текстила, врцкала је између столова, сва у зноју али вредна, па ми је у једном поноћном часу било жао што се нисам родио пре Боре Станковића и написао Коштану. Сад је касно.

Тресла се шатра, Аца Илић и Стева Дамљановић

Ово је, дабоме, све мало попуштање на вољу души несавршеној, али ово је ипак Србија, ово је Шумадија, ово је вашар и богата јесен. Јесте ме мало стид да у касним годинама пишем о плесачицама али не могу, не би био ред, да са „Купусијаде” извештавам о филозофским синтагмама.

Све што сам навео можете још данас проверити у Мрчајевцима, ако нађете место за паркинг.

ГЗС/ Г. Оташевић