(11. 10. 1873) и 120 година од оснивања Кола српских сестара (Велика Госпојина 15/28.август 1903). Коло српских сестара „Надежда Петровић“ Чачак, Уметничка галерија „Надежда Петровић“ и Град Чачак позивају вас да 3. априла 2023. својим присуством учествујете у одавању почасти сликарки, хуманисти, идејном творцу и првом секретару Добротворног друштва Кола српских сестара, Надежди Петровић, која је преминула 3. априла 1915. у Ваљевској болници.

11.00 часова Парастос у Цркви Вазнесења Христовог у Чачку
11.30 часова Полагање венаца испред споменика Надежди Петровић У Чачку

О Надежди Петровић

Надежда Петровић је рођена у Чачку 11. октобра 1873, од оца Димитрија Мите рођеног Београђанина, учитеља цртања у чачанској Гимназији и мајке Милеве, учитељице Женске основне школе, рођене Зорић, из Титела, сестричине Светозара Милетића. Када је имала седам година породица се због Митиног здравља преселила у Карановац, где је Надежда кренула у основну школу. Повратак за Београд 1884. уследио је из више разлога. Вратили су се у породичну кућу у Ратарској улици на Палилули. Отац се запошљава у Пореској управи. Надежда се уписала на престижну Вишу женску школу, упоредо је похађале приватне часове цртања код сликара Ђорђа Крстића, затим наставља своје сликарско образовање код словачког уметника Кирила Кутлика. Надежда је стекла статус предавача и постављена је за учитељицу цртања у Вишој женској школи 1893. Своје уметничко образовање наставља у Минхену код Антона Ажбеа. Неуморно је сликала, обилазила изложбе, научила немачки, руски и француски језик. Увређена поступком мајке свог вереника, која је тражила велики мираз, раскида веридбу и одлучује да њен животни позив буде сликарство. Прву изложбу у Србији имала је 1900. Средина није прихватила њене радове. Вратила се у Србију 1902. Наставља да слика у духу енергичног експресионисте, и ради као наставница цртања на Вишој женској школи.
Од 1903. учешћем у оснивању Кола српских сестара и ношењем хуманитарне помоћи у неослобођене крајеве, Надежда започиње свој друштвени ангажман. Први састанак ради оснивања добротворног друштва сазван је јула месеца 1903. у кући Мите Петровића, високог чиновника у Министарству финансија оца Надежде и Растка Петровића у по њима запамћеној улици Ратарској 32. Поред Иванићевих и Петровићевих забележена су и друга имена Перса Продановић, супруга Јакова Јаше Продановиаћ из Чачка, Станка Лозанић, Јулијана Ђукнић, Јела Бајлони. Даринка и Бранислав Нушић. Иван Иванић и Бранислав Нушић израдили су правила „за једно женско патриотско-хумано-културно друштво, које ће имати своје одборе по свим већим местима Краљевине Србије, да пруже што већу помоћ пострадалом српском народу у Старој Србији и Македонији“ . Нушић је предложио назив „Коло српских сестара“. На Велику Госпођу 15. августа 1903. у сали Коларца одржана је прва скупштина. Прва председница је била Савка др Јована Суботића супруга, сестра Михаила Полит Десанчића. Три хиљаде људи испунило је дворану, све околне просторије и башту Коларца. После две године Суботићку је заменила Љубица Луковић која је преминула 1915. од пегавца као и Надежда Петровић, које су се добровољно пријавиле да буду ратне болничарке.
Надежда је дубоко одана свом роду, међу првима је постала чланица Народне одбране патриотског друштва чији је циљ помагање Србима у неослобођеним крајевима. Након Македоније и страхота које је тамо видела прозебла и болесна неко време се повлачи на породично имање у Ресник и у потпуности се посвећује сликању, и око организовања Прве југословенске уметничке изложбе за коју је добила орден Светог Саве IV степена и основања Друштва српских уметника Лада. Упоредо ради на оснивању Прве уметничке колоније у Сићеву код Пирота, 1905.
Надежда учествује у оснивању Српског уметничког удружења а поводом анексије БиХ 1908. Држи ватрене говоре са балкона Народног позоришта. Кућа у Ратарској постаје стециште окупљања српских родољуба то је најплоднији део њеног стваралаштва, србијанска фаза Београдско гробље, Ресник, Аутопортрет. Године 1910. добија стипендију од српске Владе и одлази у Париз, одседа у атељеу свог пријатеља из Минхена, Ивана Мештровића.
Од почетка Првог балканског рата 1912. до своје смрти, Надежда је на бранику отаџбине, пријављује се као добровољна болничарка и са српском војском проживљава све страхоте рата, прележала је тифус, колеру и упалу плућа. Кратки предах између два балканска рата провела је у Београду. Одликована је за исказану ревност у служби и храброст од Црвеног крста за милосрђе.
Објава рата 1914. затекла је у Италији са најмлађим братом Растком била је у посети Венецијанском бијеналу. Одбивши предлог Врховне команде да се прикључи Комисији Црвеног крста у Швајцарској, кренула је на дужност при пољској болници Дунавске дивизије. И мада је по налогу Врховне команде предвиђена за представника Србије на конференцији у Риму, она одлази у Ваљевску болницу, да помаже болесним и рањеним војницима, где умире 3. априла 1915. од тифуса. Посмртни остаци пренети су из Ваљева у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду 1935.
На традицији њеног уметничког и животног дела, од 1960. организује се Меморијал Надежде Петровић, бијенална изложба актуелне ликовне праксе, коју организује Уметничке галерија „Надежда Петровић“ у Чачку.
Чачани с поносом говоре да је њихов град, место рођења најпознатије српске сликарке, коме је чувени вајар Иван Мештровић поклонио споменик у њену част, 1955. Исте године одбрањена је докторска теза којом је Катарина Амброзић, приказала значај и улогу коју Надежда Петровић заузима у савременом српском сликарству.

ГЗС