из Чачка и Лепосавића, орезали су и средили воћњак у манастиру Црна река, добивши заузврат благодарје целог братства а то су само двојица: игуман Хризостом и монах Петар. Сложно и са пажњом, људи који су се срели први пут у животу обавили су један пипав посао и договорили се да сви поново у ову српску светињу дођу неког дана у октобру, како би припремили воћке за зимовник.

Замисао да се помогне малољудној братији потече од градоначелника Лепосавића на Космету, Зорана Тодића и његове супруге Иване. На пут је ваљало пре освита, па су из Чачка кренули др Александар Лепосавић из Института за воћарство и апсолвенти Агрономског факултета Ђорђе Мусулин и Младен Милетић и новинар „Гласа западне Србије”, а из Лепосавића Душан Батачанин, Милан Ђоковић, Иван Петровић и Далибор Вукићевић. Срели смо се и упознали на раскршћу код Рашке па продужили до Новог Пазара, одатле у 30 километара далеке Рибареће, па још мало до манастира у стенама Мокре горе.

- Трудимо се да сачувамо ову богомољу у великом простору, са 200 хектара шуме – рече Хризостом у гостопримници, док је Петар испред, на камену подзиду, ређао вреле чајеве и приде их јачао боцом комовице, јер је ово 917 метара изнад мора.

Хризостом је економиста из Крајишника у Банату али воли да се сети свог далеког завичаја (Небљуси код Доњег Лапца у Лици) одакле су његови Цвјетићанини колонизовани код Зрењанина, изгубивши у међувремену једно презимено слово („Комунисти су нам узели ј па само сад Цветићанини”). Баш овог дана беше му у посети мајка Славујка са другарицом, дошавши раније како би приготовиле штогод око Васкрса.

Резачи у воћњаку Црне реке, фото: Г. Оташевић

Из новог конака кренусмо, ногу пред ногу, узводно поред хировите Црне реке, која скаче и хучи кроз стење, обрасло буквом, грабом, дреном и јасиком. Црква је неупоредива по својој грађи: исклесана је у стени, све су одаје неправилног облика и ниједан свод исти. Прилази јој се преко дрвеног моста изнад потока, храм је фрескописао Лонгин у другој половини 16. века а на кречњачком поду, пред вратима где су жртвеник и светачке ауре, разлива се танак слој воде. Она у цркву путује неким својим стазама са 150 метара високе литице, пробија се кроз стену и стиже надохват јер у левом зиду предворја постоји камено појило са кутлачом, да би свако од посетилаца захватио мало свете воде.

Петар бејаше очитао молитву ненајављеним посетиоцима из Крагујевца, бануше после нас, па приповеда:

- Манастирска слава је Аранђеловдан али се највише света окупља о Петровдану, од 3.000 до 6.000, зависно да ли је радни дан или субота и недеља. Увек имамо домаћина тог Сабора и стално нам неко пружи руку, дођу и редуше да нам примомогну, да обдржимо вековну традицију – каже овај калуђер, иначе машински инжењер из Београда.

О манастиру је измађу два светка рата у „Политици” писао Григорије Божовић оваквим, неупоредивим српским језиком:

„Изнад Рибарића, у једном стравичном ждрелу што га је издубила плаха планинска река, високо изнад њена корита у кречњачкој литици биле некад огромне, неприступачне пећине. Ту је у њима, за тешких дана, не зна се кад управо, саграђена чудна црква и још чуднији конаци за калуђере...”

Шта чини друштво у воћњаку од 70 ари, међу 120 дрвета јабука, шљива, вишања, трешања и крушака, старих од 7 до 30 година, која, сва је прилика, никад нису осетила брид калемарских маказа? Упознајемо се, полако, вешти режу док други сакупљају грање, и свако има своју причу.

Батачанин је ономад у Митровици добио кундак у ребра, кад су жандари „росу” напали српски скуп. Рекоше ли шта:

- Само „Ик, ик”, то им ваљда значи „Одбиј, одбиј”. И плус псовке, мајка српска и то.

Далибор је прошао горе јер су га 2013. ухапсили у Грачаници под оптужбом да је припадник паравојних формација, претукли и пустили. То се, уосталом, данас ради у целом свету, само да вам Срби падну шака.

Манастир Црна река, поглед са северне стране, фото: Г. Оташевић

-Овакви подухвати нас охрабрују и духовно оплемењују, јер помажући једни другима помажемо себи да живимо у миру и благостању, као и да очувамо наш културни и духовни идентитет – рече нам Батачанин при крају посла у Црној реци.

Минуло је подне кад су нас сместили у манастирску трпезарију, износећи чорбу од шумских печурака и гибаницу, док су оба калуђера седела са стране, дворећи резаче из далека.

- Игуман Хризостом рекао ми је да су много благодарни на овај наш чин и вели да ће, колико у понедељак, он и калуђер кренути да крече воћке и окопавају стабла – каже др Александар Лепосавић, вођа ове необичне екипе која је драгoвољно дошла на тромеђу Србије, Црне Горе и Космета.

Па, и мора да се окопава, јер стара изрека поучава да воћњак не тражи молитву већ мотику.

ГЗС