успут, да је та грађевина из 1883. данас најстарија у Ивањици.
„Купио сам је од наследника неког трговца Јеремића којем је припадала” - вели и води нас затим у неку кафаницу, иза радија, заповедајући да се не пипамо за џеп.
Шта је занимљиво, старо или ново, у животу човека који је у месту од 12.000 становника основао и одржао радио станицу, у народну музику увео три завичајне планине, гаравуше, пуста села родна са све пројом, и данас гради највећи билборд у овом делу Србије?
„Радио сам основао 1997. и ево већ 23. годину како седморо истих радника заједно брину о програму и послу”.
Некад се у лепа времена, а нама је лепо изгледа само оно што је прошло, у овом занату могло прилично стећи од поздрава и жеља слушалаца. Стево рече да су тада о јесени, кад су кретали испраћаји у војску, са радија емитовали програм без прекида, дежурали у четири смене, а ред за емитовање наручене жеље био је дугачак и по осам сати.
„Тога више нема. Најпре је војска укинула млади кадар па није било ни регрута ни испраћаја. А сад су људи купили нове телефоне из којих могу да слушају шта хоће и кад пожеле. Преостаје нам, дакле, да се сналазимо како знамо и умемо”.
Стево у уредничкој канцеларији, фото: ГЗС
Пева од 15. године, први албум објавио је 1974. и од тада још шеснаест. Низали су се незаборавни рефрени што сведоче о обичајима и духу овог поднебља: „Под Голијом село што је”, „Са Голије, Мучња и Јавора” (то су оне три планине са почетка текста), „Да си са мном јела жуту проју”, „Гара, Гара”, „Мотокултиватор”, „Пусте, побро, ова наша села”...
Дуго није запевао, откако му је преминула супруга („Све ово нас двоје заједно смо радили, мучили се”), чека да прође година да би се разрушио и подсећа нас на неке рефрене: „Нека, нека, милост нећу, после туге борим се за срећу”. Или: „Ја сам онај исти од живота свога, верујем у судбу, верујем у бога”.
Године 2017. после више од милиона објављених плоча, од СОКОЈ – је на име тантијема за претходних 12 месеци добио, ни мање ни више, 1,45 динара. Словима: српски динар и четрдесет и пет пара.
„Око музике сам прошао два милиона километара а немам годину пензионог стажа. Али, имам четворо унучади који су моја срећа. Стево улицом увек иде поносито” - каже нам Дамјановић, не коментаришући како му је СОКОЈ доделио онај баснословни хонорар због којег је сваког човека срамота да се појави на шалтеру банке.
Радије прича о ономе што долази:
„Припремам нови, 18. албум и градим билборд у Дубрави родној, то је приличко подручје. Висок је 12,5 метара, на њему ће бити логотип Радио Јавора, а изнад још пет метара високи крст. То је недалеко одавде, шест километара од Ивањице, хоћу да свако ко долази нама или одлази из нашег краја у памћењу понесе и ту слику”.
Нека је са срећом, Стево.
ГЗС
