"То је типично српски производ, наши стари су то измислили за позивање драгих људи, некако је уз чутуру увек било званичније.Она би се закитила пешкиром, босиоком и са њом се иде у кућу код домаћина, кума и старог свата", прича Милорад Радовановић из Бајине Баште који већ три деценије прави дрвене чутурице у својој мајсторској радионици.

Овај занат он је научио од свог оца, који је дрво обрађивао ручно. Данас су машине ипак преузеле примат, па се за бансеком једна добра дрвена чутура направи за три дана.

"Дрво је јаворово, чутура изрезбарена са обе стране и заклапа се пчелињим воском. Ракија у њој може да стоји годинама, а да не промени ни укус ни мирис, мада дрво може да упије малу количину, па у шали кажемо да и чутурице воле да потегну по коју чашицу", каже Милорад.

Стари занати изумиру, међутим за овај српски традиционални предмет изгледа да нема зиме. У радионицу су се Милораду придружила и двојица његових синова. Дарко иако је завршио Машински факултет у Београду, вратио се у родни крај и унапредио породични бизнис.

"Трудимо се да идемо у корак са временом. Да спојимо старо са модерним и то се показало као добар потез. Младенци често желе своје персонализоване чутуре са сликом и иницијалима, како би им остало за успомену", рекао је Дарко.

Он и његов брат никад се нису покајали што су остали на свом огњишту, за њих чутура је много више од обичног предмета, јер то је, како кажу, симбол њихове породице.

"Шест генерација Радовановића се бави овим послом. Без обзира колики је профит, битно је да човек ради оно што воли. Ја сам од детињства са оцем у радионици и одувек сам знао да ће овај занат бити и мој животни позив. Трудимо се и радимо, тако да може и да се заради", изјавио је Младен Радовановић.

Чутурице Радовановића обишле су цео свет. Стизале су од Аустралије, преко Русије, па све до Америке, а најчешћи купци свакако су наши људи који ни у туђини не заборављају своју домовину и обичаје.

РИНА