али изгубио је битку са тешком болешћу. Њен други син трагично је страдао. Љубица данас живи сама, без ичије помоћи, молећи Бога, како каже, да јој узме душу.

Колега Владе Лојаница посетио је ову немоћну старицу у селу Заглавак испод Кадињаче и о њој написао један потресан текст.

-Од запомагања, дозивања у помоћ, није имало никакве вајде. Никог није било да је чује. Негде јесенас, кад је кренула по дењак дрва, на орошеној трави издале су је старачке ноге, те се жалосна, ко зна који пут, просула ледином под степеништем. Жена која једва хода сама је придигла кости и клела усуд што је држи у животу. Црну земљу до које је савија болесна кичма преклињала је да је призове себи.

Не треба јој овај свет кад на њему од најрођенијих има само једног унука, а и њега ретко виђа. На оном другом су јој муж, оба сина, снаја.

С бременом година, самоће и лошег здравља све лакше пада и теже устаје Љубица Митровић (89) из Пауновића више бајинобаштанског села Заглавак под Кадињачом. Живот бије и бије, снажно и подмукло. Захвална би му била да је пусти да се пружи и више не дигне.

- Молим се Богу да умрем, да не мучим више ни себе ни друге. Чему живот кад нити коме имам и могу да одем, нити ми ко долази... Кад ноћу кукам од болова, а дању од досаде чекам да се смркне. Остадох, крш један, сама и матора да мољакам народ да ми помогне – изустила је немоћна.
Њен млађи син Коста био је свештеник у Прањанима, „али доби на грлу оно најгоре и умре“. Док умрлицу не узме у шаке и не прочита, не би знала кад је кад је за њим обукла црнину. Старијег, Милију, „ни кривог ни дужног на смрт пребише пијани сељаци“. Није сигурна ни кад је за њим закукала, рачуна да је било пре деценију. До Љубице доћи значи добро измучити кола у првој брзини, кривудавим успоном на који је скоро легао асфалт, који се под тупим углом са магистрале кроз Заглавак диже у брда. Прати га густа шума која је измешала букву, цер, брезу, јасику... Још јој било мало, па се опасала врзином.

Путем којим је пре 50 година дошла да се уда за Веселина Митровића, одавно није прошла.

- Одем само кад ме болест натера лекару. Вози ме Радосав Митровић, даљи рођак мог покојног мужа. У болницу, из болнице, купује ми храну, лекове. Често и од својих пара јер је моја пензија 12.000 динара. Не смем више ни њему да досађујем, срам ме, а ништа без њега не бих могла – пожалила се усамљеница из брда над Заглавком.

Сем Љубице, у њеном засеоку нема сталних становника. Оно људи што виђа овде одреда су викендаши. Радосав, који јој је десна рука, у Заглавку је од пролећа до јесени, зимује у Норвешкој где му је стална адреса и где је стекао пензију.

Има унука у Чачку, Костиног сина, а он своју породицу. Заузет је, не долази јој често. Био је скоро да јој спреми огрев за зиму и не зна кад ће јој опет доћи. Ваљало би да то буде скоро, да јој још нацепа дрва и принесе до пред праг. Једва Љубица држи себе, камоли секиру, а до подрума више не може.

Мука за муком

На сеоско гробље, да запали свећу Веселину и Милији, није отишла две године. Како би, у ноге не може да се поузда да пређе од шпорета до стола. Тек не памти кад је обишла Костин гроб у Прањанима.

- Да је среће да сам ја уместо њих зажмурила, да они мени долазе и певају над гробом – и кад прича о покојној деци чини некако равнодушно, говори као машина.

Ваљда силна мука из човека зна да исцеди задњу сузу, окруни сваки осећај и охлади му душу.

Иза мајстора из другог села, коме је поштено платила кречење, над главом јој је остао шарен плафон. И о њему, фушеру, кад говори робиња самоће, то чини без оправдане срџбе.

Љубица је родом из комшијског Злодола, али ни тамо нема никог ближњег. О оно ближе фамилије што се раселило по градовима последњи пут је чула да је добро, само није то скоро било.

Летос, кад је обрала лук, опростила се од врта. Више му неће долазити. Близу јој је куће, само узбрдо, и тражи од ње да савије леђа која пуцају од болова. Неће више гњавити Радосава да јој узоре и окопа.

Наложи ватру, плете, спреми ручак, тамо-вамо по дворишту сама. Упали телевизор, а на њему скоро рекоше да старост може бити лепа. Сваки дан јој је исти и лети и зими. Најлепши је и другачији само онај кад унук позове. Свеједно јој је да ли је пут очишћен од снега. Стоку не држи има три године.

Новембар ће још мало, и Радосав ће пут Норвешке.

- Куд ћу, јадна, кад он оде... Без хране и лекова... Молила бих ја друге, хоће и они да припомогну, али шта вреди кад нису увек ту. На поздраву са Радосавом пожелећу му да му јаве да сам умрла, да се више не маје око мене – цаклиле су од старости очи Љубице Митровић.

Окретала се око себе као да је тражила згрбљену сенку која послушно бауља уз њу и прати је у корак. Кад би њу, таман и овако трому, могла да пошаље у продавницу, апотеку.- пише за Блиц Лојаница.

ГЗС/Блиц