OD BAGERA DO BIROA: KAKO JE ZAPADNA SRBIJA SRUŠENA 5.OKTOBRA, KOJA PREDUZEĆA SU NESTALA, KOJA OPLJAČKANA A KOJA OTIŠLA NA DOBOŠ, SPREMA LI SE ISTI SCENARIO !?

Peti oktobar 2000. godine zauvek je promenio političku istoriju Srbije, a Čačak i zapadna Srbija bili su među najvidljivijim pokretačima tog dana.

Iz ovog kraja ka Beogradu krenula je velika kolona koju je predvodio tadašnji gradonačelnik Čačka Velimir Ilić. Prema tadašnjem izveštaju nedeljnika „Vreme“, u njoj je bilo više od 200 kamiona, 40 autobusa i teške mehanizacije.




Ljudi iz Čačka, Užica, Požege, Ivanjice, Gornjeg Milanovca i drugih mesta zapadne Srbije krenuli su tada sa verom da brane izbornu volju i da otvaraju put pravednijoj, bogatijoj i uređenijoj zemlji. Zapadna Srbija je tog dana pokazala energiju, hrabrost i organizovanost. Ali, posle političke pobede stiglo je mnogo teže pitanje: šta je zaista stiglo radnicima, fabrikama i porodicama koje su od tih fabrika živele?

Odgovor je za veliki deo ovog kraja gorak. Peti oktobar sam po sebi nije zatvorio fabrike, ali je otvorio eru privatizacija, restrukturiranja, stečajeva i raskinutih ugovora, u kojoj su mnogi industrijski gradovi ostali bez svojih najvažnijih kolektiva. Umesto obećanog preporoda, hiljade porodica dočekali su socijalni programi, neisplaćeni doprinosi, stečajevi i prazne hale.



ČAČAK: OD INDUSTRIJSKOG GRADA DO BORBE ZA SVAKO RADNO MESTO
U Čačku se posledice tranzicije možda najjasnije vide kroz sudbinu nekadašnjih industrijskih simbola.

CER Čačak nekada je zapošljavao do 2.000 ljudi. Sindikalni podaci objavljeni 2007. godine govore da je broj zaposlenih tada bio manji od 200, dok dokumentacija Komisije za hartije od vrednosti beleži prodaju 70 odsto društvenog kapitala kupcu „Slovas“. 


NESTALI SU ILI PRODATI ZA BAGATELNE PARE:

„Prvi oktobar“, PKS „Latex“, BIP – Pivara Sladara, „Ishrana“ sa 50 pekara na najboljim lokacijama, „Hidrogradnja“, „Niskogradnja“, „Tehnos“, „Stočar“.. 

Fabrika reznog alata - FRA godinama je bila u krizi. 

U vreme radničkih protesta 2020. godine, sindikat je navodio da je fabrika imala 503 radnika i da se kao izlaz pominjao kontrolisani stečaj, uz procenu da bi posao moglo da zadrži između 250 i 280 radnika. Kasnije je i javno saopšteno da fabrika ide u stečaj.

Podaci čačanskog sindikata iz 2007. godine pokazuju širu sliku: u 26 privatizovanih preduzeća bilo je 3.822 radnika na početku procesa, a tada je ostalo 2.244 zaposlenih. To nije samo statistika — to je 1.578 radnih mesta manje u svega nekoliko godina. 


GORNJI MILANOVAC: RASKINUTI UGOVORI I NEISPLAĆENE PLATE
Gornji Milanovac je primer grada koji je imao snažnu industrijsku osnovu, ali je tranzicija ostavila duboke rezove.

Modna konfekcija „Rudnik“ prodata je 2006. godine, ali je Agencija za privatizaciju raskinula ugovor 7. maja 2010. godine. Nad preduzećem je potom 2015. otvoren stečaj. Kasnije je deo pogona dobio novu namenu: firma „Trendtex“ je 2016. pokrenula proizvodnju i zaposlila prvih 75 radnika, uz plan daljeg angažovanja. 

„Metal-Seko“ ostao je simbol dugog stečajnog postupka i radničke borbe. Radnici su od opštine tražili preispitivanje privatizacije, navodeći probleme tokom stečaja koji je trajao od 2003. do 2012. godine.

„Graditelj“ je iza sebe ostavio više od dve stotine radnika sa višegodišnjim problemima oko zarada i potraživanja. Prema izveštajima, stečaj je usledio nakon sudskih sporova radnika. 

PIK „Takovo“ prodat je biznismenu Rodoljubu Draškoviću, bratu lidera SPO Vuka Draškovića. Danas je to bleda senka nekada moćnog giganta koji je otkupljivao krompir, šljive i meso od seljaka i imao velike plantaže pod lešnicima i drugim voćnim sortama. Nestala je „Votka“, a umesto pet do šest hiljada radnika danas se ta cifra kreće između 500 i 600. Deo proizvodnje kremova, koju je uveo Jovan Tomović, premešten je u Trebinje.



POŽEGA: „BUDIMKA“, OD PREHRAMBENOG SIMBOLA DO STEČAJNE MASE
„Budimka“ je bila jedno od najprepoznatljivijih imena požeške privrede. Godine 2014. fabrika je radila sa 93 zaposlena i proizvodila tek trećinu kapaciteta, dok su radnici upozoravali na dugove, neizvesne plate i odsustvo sigurnosti.

Nad starim preduzećem je 2017. otvoren stečaj, koji je kasnije zaključen nad stečajnom masom. Kasniji pokušaji obnove proizvodnje ne mogu izbrisati činjenicu da su radnici i kooperanti godinama nosili teret propadanja nekadašnjeg giganta. Danas je, ipak, „Budimka“ ponovo na nogama zahvaljujući porodici iz Dobrinje, koja ju je otkupila i iz teškog stanja ponovo podigla.


IVANJICA: JAVOR, ŠPIK I TEPIHARA — GRAD KOJI JE OSTAO BEZ OSNOVNOG OSLONCA
Ivanjica je kroz tranziciju izgubila značajan deo nekadašnje industrijske baze.

 „Javor“, nekadašnja konfekcija, privatizovan je 2005. godine, a ugovor je raskinut 2010. godine. Godine 2014. radnici su obuhvaćeni socijalnim programom. 

U istom gradu, Industrija tepiha, „Ledenice“ i „Špik-Sloga“ našli su se u stečaju, dok su sindikati upozoravali da loše privatizacije i zakasnela reakcija države ostavljaju radnike bez prava i egzistencije. 

Prema podacima iz 2014. godine, oko 4.130 radnika u preduzećima „Javor“, „Špik“, Tepihara, „Metalac“ i Šumsko gazdinstvo „Golija“ prošlo je kroz socijalne programe.


UŽICE: NISU SVE PRIVATIZACIJE ISTE, ALI SU POSLEDICE NEUSPELIH BILE TEŠKE
Užice pokazuje da tranzicija nije imala samo jednu sliku. Postojali su i uspešni primeri, poput Impol Sevala, Valjaonice bakra i „Puteva Užice“, ali su postojale i fabrike koje nisu preživele.

„Raketa“ je ostala upamćena po radnicima kojima godinama nisu bili uplaćivani doprinosi. Godine 2011. objavljeno je da 78 radnika ne može da ode u penziju jer im doprinosi nisu bili uplaćivani od 2004. godine.

U stečaj su otišli i Froteks i užičko preduzeće Zlatibor, dok je tranzicija ostavila grad sa kombinacijom uspešnih izvoznika i radnika koji su ostali bez nekadašnjih kolektiva.



PRIBOJ: FAP NIJE NESTAO, ALI JE GRAD PLATIO CENU GODINA NEIZVESNOSTI
FAP Priboj nije primer zatvorene fabrike, već primer dugotrajne neizvesnosti, neuspelih privatizacionih pokušaja i višegodišnjeg restrukturiranja. Studije iz tog perioda beleže da je fabrika imala oko 1.500 zaposlenih i da tender za prodaju nije dao rezultat.

FAP je nastavio da postoji i posluje, ali se ne može zanemariti koliko je dugo Priboj živeo sa pitanjem da li će njegova najvažnija fabrika opstati i sa koliko radnika.



PRIJEPOLJE: TEKSTILNI KOMBINAT KOJI JE ZAVRŠIO U STEČAJU
Tekstilni kombinat „Ljubiša Miodragović“ bio je jedno od nekada najznačajnijih tekstilnih preduzeća jugozapadne Srbije. Ugovor o privatizaciji raskinut je 2008. godine, a 2010. uveden je stečaj. Tada je ostalo svega 11 radnika, a imovina je kasnije prodavana kroz stečajni postupak. 

RASTURENA I VOJSKA
Posle 5. oktobra počeo je dug proces smanjivanja i profesionalizacije vojske: ukidane su jedinice, broj pripadnika je smanjivan, a mnoge kasarne širom Srbije ostajale su bez stalne vojske, bile predate lokalnim samoupravama ili godinama zapuštene.

Obavezni vojni rok nije ukinut odmah posle promena, već je obaveza njegovog služenja suspendovana od 1. januara 2011. godine, kada je Vojska Srbije prešla na profesionalni sastav i dobrovoljno služenje. Kritičari tog procesa danas ističu da je zemlja time izgubila deo obučenog rezervnog sastava i prisustvo vojske u manjim gradovima, dok su tadašnje vlasti tvrdile da je reč o modernizaciji i racionalizaciji sistema odbrane.

MEDIJSKI BILANS TRANZICIJE: UGAŠENA TELEVIZIJA, PRODATO NASLEĐE I PREŽIVELI GLASOVI
Peti oktobar u Čačku nije bio samo politički događaj; bio je i vreme u kojem su lokalni mediji imali veliku ulogu u javnom životu grada. Televizija Čačak počela je sa radom 17. januara 1999. godine, u okviru sistema „Čačanski glas“ i Radio Čačka. U godinama političkih previranja postala je jedan od važnih lokalnih kanala kroz koje su građani pratili događaje, polemike i opozicione aktivnosti.

Međutim, sudbina te televizije kasnije je postala deo mnogo šireg tranzicionog bilansa. Posle privatizacije 2009. godine, televizija je 2012. završila u stečaju zbog trajne nesposobnosti plaćanja, a signal je ugašen nakon 13 godina rada. Tridesetak zaposlenih ostalo je bez posla, a Čačak bez jedne redakcije i medija koji je obeležio čitavu jednu političku epohu.

Sličnu tranzicionu sudbinu doživeo je i sistem „Čačanskog glasa“. Gradski pregled privatizacija navodi „Čačanski glas“ među prodavanim društvenim preduzećima u Čačku. To je važan podsetnik da se posle velikih političkih obećanja nisu gasile samo fabrike, već i redakcije, novine i lokalni mediji koji su nekada bili deo javnog identiteta grada.

OZON NA ISTOM ZADATKU KAO I 5.OKTOBRA

Danas u Čačku deluju drugi mediji i druge redakcije, među njima i „Ozon Press“, čiji je vlasnik Stojan Marković, tada član Demokratske stranke.

Danas je na istom zadatku kao i krajem devedesetih i u vreme Petooktobarske revolucije. Brojni su svedoci koji tvrde da je program emitovao bez dozvole iz kamp-kućice, koju je premeštao sa mesta na mesto kako bi izbegao nadležne organe. 

Stojan Marković danas je u sedmoj političkoj „postrojbi“, ali ćud nije promenio. Naprotiv, političko delovanje je u međuvremenu proširio, pa je dobio i odborničku grupu nakon izlaska na izbore sa listom čiji je nosilac bio Pavle Jelesijević. 

Kasnije se ispostavilo da je šef odborničke grupe Stojan Marković, a na listi su se našli i zaposleni u „Ozonu“, kao i članovi porodica kandidata.

Jelesijević je navodno napustio stranku, iako ga Markovićevi kritičari nazivaju „trojanskim konjem“ preko kojeg se Stojan Marković domogao političke pozicije.

Danas priprema drugog ,,tojanca,, koji se neprekidno ponavlja u njegovim medijima znanjem za Čačak.

Petooktobarski urednik Televizije Čačak je Svetlana Kojanović, danas je vlasnik CEME, koja se može naći na listi finansiranih medija iz inostranstva kao i Stojanov Ozon koji je tu lider.

Najveća ironija tranzicije zato nije samo u tome što su se promenile vlasti. Ona je u činjenici da je grad koji je imao više jakih lokalnih redakcija ostao bez Televizije Čačak i bez nekadašnjeg medijskog sistema „Čačanskog glasa“, dok su javni prostor preuzeli manji, digitalni i politički jasno profilisani mediji. I to je deo računa koji je zapadna Srbija platila posle 5. oktobra.

GORKI BILANS

Zapadna Srbija je 5. oktobra pokazala snagu da menja vlast. Međutim, mnogi njeni radnici u narednim godinama nisu dobili ono što su očekivali: sigurnost, razvoj, proizvodnju i dostojanstvo rada.

Najveći problem nije u tome što su promene bile potrebne. Problem je što je previše privatizacija završeno raskidima ugovora, stečajevima, rasprodajom imovine i socijalnim programima. Za deo spornih procesa postojale su i sudske presude, raskidi ugovora i zahtevi radnika za preispitivanje, ali svaku pojedinačnu odgovornost moraju utvrđivati nadležni organi — ne političke parole.

Zato zapadna Srbija danas ima pravo da postavi pitanje: da li je peti oktobar doneo oslobođenje od jednog sistema, a onda otvorio vrata tranziciji čiji su račun platili radnici građani , privreda i decenijsko siromaštvo iz kojeg su ga izbavili naprednjaci na čelu sa Vučićem? Odgovor se ne nalazi u velikim govorima, već u praznim halama, neisplaćenim doprinosima i porodicama koje su od nekadašnjih fabrika živele, i danas kada je slika zapadne Srbije potpuno promenjena, kada se do svih većih mesta stiže autoputevima, i kada se traži radnik više. Dovoljan podatak slikovit i jasan je da je 2012. samo u Čačku na birou za nezaposlene bilo 12 600 ljudi koji su vapili za bilo kakvim poslom. Danas svega 3.500, od čega je najveći deo onih koji traže posao a Boga mole da ne nađu!

Da li se istorija ponavlja, da li će ponovo Srbija po šablonu stranih sila kada god malo odskoči biti resetovana znaćemo već 25. oktobra kada će isti oni koji su učestvovali u petooktobarskom satiranju skriveni iza imena studenti pokušati da se vrate.

Ali ako narod to hoće, samo napred! Onda ništa!


GZS (G.Nikolić)