Вукоман и Виолета са своје троје деце Гораном (17), Анђелом (14) и Радојем (13),  до недавно су приватно становали у граду, међутим након што су остали без посла били су принуђени да се врате у село и живе у условима који нису достојни човека.

“Није нас срамота што живимо у селу, бавимо се пољопривредом, имали смо нешто малина, али је цена ове године била толико ниска а род слаб да смо и ту на губитку”, прича Виолета.

Виолета каже да су кућу успели мало да среде, али тешка финансијска ситуација им не дозвољава да је довољно опреме. Зима долази, а како ће је они дочекати у трошној кући, питање на које немају одговор.

“У кући је све сатрулило, жижак је појео дрво, а на кћерку je од дотрајалости пао прозор. Сваки наш боравак у кући може да буде ризичан, јер никад не знамо шта може да нам падне на главу. Најнеопходније је нам да урадимо кров, јер је у кући хладно и прокишњава”, забринуто прича Виолета.

Први снег праћен ветром открио је део куће, па је сада у тој просторији која више није за коришћење почела да се осипа цигла. “Сви наши покушаји да нешто импровизујемо и покријемо тај део куће су неуспешни јер је и грађа сатрулила, па све што ставимо спадне”, прича Виолета.

Она каже да су успели да ураде купатило, јер су деца велика и срамота је да се купају у кориту у соби.

Горан, Анђела и Радоје одлични су ђаци. Најстарији Горан је трећи разред средње Саобраћајне школе у Чачку, и пошто није могао да добије Дом, родитељи су принуђени да му плаћају стан, а за њих је 80 евра огроман трошак, па су се носили мишљу и да га испишу из школе иако је веома добар ђак. Остало двоје деце су одлични ђаци и прошле године су стигли до Београда у такмичењу у шаху.

Од Центра за социјални рад корнет јаја и џак брашна али да се одрекну земље

Виолета каже да се већ обраћала за помоћ, али наишла је само на затворена врата.
“Покушали смо да дођемо до председника општине, али је до њега бар нама немогуће доћи.
У центру за социјални рад сам тражила недавно једнократну помоћ, узели су ми податке, очекујем да нас позову сваки дан, али нам траже да се одрекнемо земље да бисмо добијали неку помоћ, а земља није подељена и на супруга се званично не води ниједан ар”, истиче Виолета.

Оно што Тошиће највише брине јесте зима која у ове крајеве долази рано, а у планинском беспућу су прошле године остали без хране и брашна и деца су им гладовала неколико дана.


Глас западне Србије