а временски услови непредвидиви. Али управо у таквим срединама ђаци долазе редовно на наставу без обзира колико километара треба да препешаче и какво је време напољу. Тако је и у пријепољском селу Косатица које је од матичне школе удаљено 11 километара.

 Школа у овом селу броји четири ђака, ове године у први разред поћи ће један дечак, у трећем је једна девојчица, док ће две близнакиње од септембра сести у четвртачке клупе. Њихова учитељица Душица Голубовић до посла сваки дан путује 15 километара, и то јој не пада тешко, јер је, како каже, осмех деце када дођу на наставу уверава да школа у овом селу треба да опстане.

 “Стално сам размишљала како да овој деци олакшам долазак и повратак из школе. Једно дете путује седам километара, остало троје 2, 5, а када би се ова школа затворила морали би до матичне школе у Пријепољу путовати 11 километара”, прича учитељица Душица.

 Осим што их учи првим словима и рачуну, Душица је овој деци врло често и другарица, са којом могу да причају о свему што их мучи и тишти.

 “Близнакиње које су сада завршиле трећи разред и њихов млађи брат који ће у септембру бити и једини првак, рано су остали без мајке, о њима брине отац и баба и деда, дивна су деца, али мајку не може ништа да замени. Ја се трудим да чим приметим било какву сенку на њиховим лицима или замишљен поглед, да ту тугу одагнам, колико могу да им се нађем, не само као учитељица”, прича за РИНУ Душица.

 Често је каже пратила различите конкурсе како би обезбедила возило којим би ове малишане превозила од кућа до школе и назад.

 “Трагајући по интернету за било каквим пројектом који би ми омогућио да реализујем ову замисао, посрећило ми се, пронашла сам конкурс под називом ’Права ствар’ којије расписао Мastercard”, истиче она.

 Према њеним речима услови конкурса били су јасни, а то је значило да  учесник треба сам да осмисли и креира иницијативу, која мора бити везана за решавање или унапређење неког друштвеног или економског проблема у у локалној заједници, и мора допринети побољшавању квалитета живота у заједници у којој ће иницијатива бити спроведена.

 “Моја идеја за набавком теренског возила уврштена је у пет најбољих и на Божић ове године добила сам обавештење да је одобрен износ од три хиљаде евра. Чим смо отворили наменски рачун кренули смо у потрагу за возилом. И то смо завршили, тражили смо и пронашли ауто са вучом 4 x 4, због терена и нарочито зимских услова”, са осмехом прича учитељица Душица.

 Иако се ова школска година тек завршила, Душица тврди да и она и ђаци једва чекају септембар, јер ће за све њих то бити нови, лепши почетак.

РИНА