našla se komplet lepinja- tradicionalno jelo Zlatiborskog okruga. Većina žitelja ovog kraja za doručak jede upravo ovu nadaleko čuvenu zapečenu lepinju sa domaćim masnim dodacima, koja je poznatija kao – komplet lepinja. I koliko god se približavali savrmenim gastronomskim trendovima, tradicija ovde ne izlazi iz mode, pa pekari imaju pune ruke posla.

- Ostali smo verni recepturi naših predaka. U lepinju stavljamo jaje, domaći kajmak i sve to umućkamo i stavimo u specijalnu furunu da se zapeče. Po želji mušterija dodajemo pretop, takozvanu mocu. Koriste se naši domaći proizvodi, jer ništa nije ukusnije od toga. Za komplet lepinju, pored ovih domaćih uvek imamo i zaintersovane goste sa strane, jer kako doći u Užice, a da je ne probate“, rekla je za RINU iskusna domaćica Rada Jovičić koja ni sama ne može da izbroji koliko je do sad ovih kalorijskih bombi napravila.

Komplet lepinja jede se prstima, obično prvo poklopac koji se može umakati u sredinu sa pretopom, koliko i kako ko voli. Prazan papir i masan brk govore da je ovo vanvremenski specijalitet i nešto po čemu se Užice i Užičani prepoznaju.

- Najvažnije je da bude žuta i mekana. Gotova, sočna i mirisna komplet lepinja obavezno se služi uz domaći jogurt ili kiselo mleko“, naglašava Rada.

Ovaj lokalni specijalitet pre dve godine mogao je i da zvrši u Ginisovoj knjizi rekorda, jer su domišljati pekari odlučili da naprave lepinju prečnika preko jedan metar, tešku 15 kilograma u koju je otišlo preko stotinu jaja. Ni to Užičanima nije bilo mnogo, jer je čak i tolika tada „pukla“ za nepunih sat vremena.

A ko zna da li bi mi danas jeli komplet lepinju, da nakon Drugog svetskog rata, kad je bio zabranjen rad privatnim pekarama, sestra poznatog Užičanina Krcuna Terzića nije lično zvala Beograd i pitala kako će da ispeče jagnje za Božić. Tadašnja vlast joj je učinila i ostavila pekaru “Šuljaga” u životu i tako je ovaj specijalitet opstao.

GZS/Rina