desio se u martu mesecu ove godine u Pranjanima. Odeljenski starešina Velimir Aleksandrov, jednog prohladnog petka, pri kraju radnog dana, od svog odeljenja osmog razreda iz Pranjana doživeo je veoma neobično i prijatno iznenađenje, dostojno svakog divljenja i pohvale.

„Ostao nam je još samo sedmi čas odeljenjskog starešine i da ovu radnu nedelju uspešno privedemo kraju i moji „mali maturanti“ i ja. Nije nam nikada do sada padao teško ovaj čas, iako je na samom kraju sedmice, kada smo svi mi izmoždeni i već poprilično umorni, jer smo u okviru njega uvek imali neke lepe, korisne i bitne teme i polemike vezane za budući školski rad i život. Ovoga puta sve je bilo drugačije. Svih deset učenika me sačekalo odeveno u njihove jakne, sa rančevima na leđima i uredno podignutim stolicama kao da je čas već završen. Pomalo iznenađen, spremajući se u sebi za neku neuobičajenu situaciju, od mojih đaka sam dobio jedno vrlo neobično pitanje da li bi mogli da izađemo napolje i da oni predlože lokaciju gde bismo mogli da održimo čas. Složio sam se sa predlogom, razmišljajući o čemu se radi, ne sluteći dalji razvoj situacije. Nakon izlaska iz školske zdgrade usledio je šok. Jedno gromoglasno i horski uvežbano `Srećan rođendan!` i nekoliko spremnih automobila sa roditeljima je bilo na parkingu škole. Objasnili su mi da za mene imaju rođendansko iznenađenje u vidu našeg zajedničkog ručka u restoranu Eko-sela u Koštunićima. Vidno zbunjen i veoma uzbuđen nisam mogao da odbijem ovakav gest i time poremetim njihove, očigledno višednevne i pažljive pripreme. Ovakvo iznenađenje se zaista retko dešava u životu, pogotovo u današnje vreme”, ispričao je ponosni odeljenjski starešina Aleksandrov.

U restoranu postavljen sto za jedanaest osoba sa savršenim rođendanskim dekoracijama. Osoblje uigrano i upoznato sa situacijom spretno nas sprovodi kroz protokol. Vedra i nasmejana lica učenika, prijatno ćaskanje i evociranje lepih uspomena iz proteklih godina zajedničkog druženja.

„Stižu sokići i svima omiljeni ćevapčići sa krompirićima i salatom. Posmatram krajičkom oka kako se pojedini trude da sa manje ili više muke ispoštuju viljušku u levoj ruci i manje i sporije zalogaje (znajući da su „ješni“ kao i njihov razredi starešina). Primećujem, ali se pravim nevešt, kako im Nata, diskretno upućuje savete i opominje na protokol i ponašanje, koji su uvežbavali proteklih dana. Sve deluje veoma simpatično, a atmosfera vesela, opuštena, prava drugarska. Molim ih da mi priznaju kako su došli na ovu ideju i ko je „mozak operacije“. Sve mi u potpunosti priznaju i iznose svoje pripreme do najsitnijih detalja, priznajući da su morali da angažuju i neke „saveznike“ iz nastavničkih redova, aludirajući pre svega na nastavnicu istorije Jelenu, moju suprugu, koja je uspela da sve vešto prikrije i nabavi im i rođendansku tortu i svećice bez moga znanja. Dolazimo do svečanog čina duvanja rođendanskih svećica, pevanja rođendanske pesmice i degustacije torte na kojoj sa namerom stoji ćirilični natpis „Tičer Veljo“. Tako me u poslednje vreme oslovljavaju iz milošte neki od učenika, iako nisam nastavnik engleskog jezika nego geografije, ali to su neke naše interne stvarčice. Jedva uspevam da sakrijem suze radosnice, koje se pojavljuju u krajevima očiju, pokušavajući da zadržim svoj karakterističan stav i ton, po kome sam njima prepoznatljiv. Usledio je i njihov rođendanski poklon ali i poklon gospodina generala, vlasnika kompleksa, koji nije mogao da sakrije svoje oduševljenje ovom idejom đaka i njenom realizacijom. Morao sam da mu obećam da ovaj događaj mora biti objavljen u medijima kao svetao primer čiste i neiskvarene dečije ljubavi i poštovanja autoriteta”, priča nastavnik Aleksandrov.

Torta za omiljenog nastavnika koga deca iz milošti zovu - „Tičer Veljo“

Nakon ručka, đaci su sa svojim omiljenim nastavnimkom prošetali pored Čemernice i obišli turistički kompleks gde su ćaskali i šalili se. U dogovoreno vreme roditelji su se stvorili i razvezli decu kućama sa predlogom da se ovo druženje mora ponoviti.

„Pristigavši kući, pun lepih utisaka i još uvek iznenađen i uzbuđen svim dešavanjima, na roditeljsku Viber grupu sam uputio samo jednu poruku, jer zaista nisam mogao u tom trenutku da izaberem reči, kojima bih izrazio zahvalnost, znajući da ipak iza svega najviše stoji njihova svesrdna podrška: „Od srca vam hvala za jedan od mojih najlepše provedenih rođendana u dosadašnjem životu! Ne bojim se za za ovu našu decu, jer su već postali PRAVI ljudi, puni odgovornosti i zdravih pogleda na svet oko njih!“ Neka nam budu živi i zdravi i neka ih sreća prati na svakom koraku u daljem životu i radu!”, ponosno ističe Aleksandrov.

GZS