Ипак, ђаци упркос тешким условима не касне у школу и редовни су на настави и то захваљујући младом возачу аутобуса Миодрагу Јокићу, ког ниједна временска непогода не одваја од широког волана, преноси РИНА.

Најтеже је управо зими, јер се формирају метарски снежни сметови. Машине дођу и очисте, али због јаког ветра као да нису ни прошле. Ланци су обавезни , али и лопата.

Миодраг Јокић, Фото: РИНА

Неретке су ситуације када једноставно веје и толико напада снега да изађем из аутобуса и кренем лопатом. Журим да стигнем да сваког покупим, јер има доста ђака који и до аутобуског стајалишта имају доста да препешаче, и још ако мене чекају, могу озбиљно да назебу, па онда убрзам лопату и крећем, каже Миодраг за РИНУ.

Фото: РИНА

Када је завршио средњу школу, сада 33 годишњи Миодраг знао је да је надомак остварења свог животног сна да једног дана постане возач аутобуса. Ипак, како тврди ,седам пуних година стрпљиво је чекао да зајезди бусом и свој посао како каже, никада не би мењао директорском фотељом или канцеларијом.

Горње Кошље, Фото: РИНА

"Осам пуних година превозим ђаке на релацији Горње Кошље - Доња Оровица- Љубовија. У седам сати крећем од куће, седам на аутобус и крећем . Од Кошаља до Оровице неопходно је неких сат ипо времена како би ђаци од 5. до 8.разреда основне школе стигли у своје учионице, каже овај најпознатији возач аутобуса у љубовијском крају и омиљен међу ђацима.

Фото: РИНА

Након Оровице, Миодраг наставља релацију ка Љубовији и другим линијама како би превезао и осталу децу до околних школа попут линија Чарапић – Врхпоље и Прослоп – Љубовија и у просеку сваки дан пређе око 250 километара.

Након што децу врати , Миодраг аутобус паркира испред куће и наставља са својим обавезама, обзиром да се његово домаћинство озбиљно бави пољопривредом. Горње Кошље важи за једно од најлепших села Србије, нетакнута природа и право природно богатство које пружа огромне могућности. Препознатљиво је по највећим произвођачима млека и најквалитетнијем сиру и кајмаку за које се прочуло и ван граница Србије.

- У Босни и Херцеговини када продају бели мрс, да би купцима гарантовали квалитет кажу да је кошљански , мада онај ко је једном пробао наш сир и кајмак, зна шта је квалитет и како да га препозна, каже Јокић.
Три генерације Јокића живе под једним кровом. Мијо је трећа и има озбиљне планове да унапреди пољопривредну производњу и одлучан у намери да настави традицију својих предака, да пре свега остане на својој дедовини и осавремени производњу под отвореним небом.

Миодраг са девојком и најстаријом генерацијом Јокића, бабом Невеном и дедом Адамом, Фото: РИНА

„Обрађујемо око 20 хектара земље, за потребе стоке јер нам је примарна производња млека и прерада. Половина иде откупљивачима из Бајине Баште, половина се преради,а купаца увек има. За производњу кошљанског мрса су заслужне златне руке моје баке Невене и мајке Милице. Све би било лакше када би се отворила нека мини млекара или хладњача која би дала ветар у леђа пољопривредним произвођачима овог краја који не штеде на квалитету. Најбољи пример је органска малина коју производимо на око 40 ари. Када би био сигуран пласман свега што произведемо, коначно би могао да приуштим себи трактор са утоваривачем и уозбиљим производњу у својој фабрици под отвореним небом“, додаје Мијо.

Отац Марко помаже у чишћењу пута, Фото: РИНА

Овај млади возач аутобуса са вишегодишњим стажом води се , за данашње време, својом паролом. На питање колика ти је плата, он одговара:

Није плата све у животу, плата ми је као и осталима у овом послу. Мени је битно да радим оно што сам одувек желео, да будем возач аутобуса. Никада се не бих мењао ни за дупло већу плату у некој другој бранши, а са друге стране никада не би напустио Горње Кошље, то је једино место где желим да живим и пустим корење“, додаје 33-годишњи Миодраг Јокић.

ГЗС / РИНА