Његово право презиме било је Теодоровић, по оцу Теодору Михаиловићу, а презиме Обреновић узео је од свог полубрата Милана, рудничког војводе, пошто се његова мајка преудала за Милановог оца, Обрена Мартиновића из Бруснице.
У младости је радио на имањима истакнутих српских земљопоседника, а бавио се и трговином свиња.
Током Првог српског устанка, Милош је носио епитет једног од највећих јунака. Заједно са полубратом Миланом, који је погинуо 1810. године, предводио је борце на планини Рудник.
Од Карађорђа је на управу добио Ужичку нахију, а Вожд му је био венчани кум, када се 1805. године оженио Љубицом Вукомановић.
Након пропасти Првог српског устанка и бекства свих виђенијих Срба преко Саве и Дунава, Милош Обреновић остаје сам.
„Ја у Њемачку нећу, нити имам куда. Да ја у њемачку бежим са голим животом, а за то време Турци робе и продају моју стару мајку и жену и ђецу, Боже сачувај“, рекао је на растанку Јакову Ненадовићу.
Овај гест донео му је подршку народа, а Турци су му поштедели живот и поставили га управитеља српске раје. Поред тога, помогао је Турцима да 1814. године угуше Хаџи-Проданову буну.
„Ево мене, ето вас, рат Турцима!“
Турски зулум изазивао је велико незадовољсво код Срба, те је Милош одлучио да 23. априла 1815. године, у Такову, подигне Други српски устанак. Тада је изговорио чувену реченицу: „Ево мене, ето вас, рат Турцима!“
Већ крајем године је са Марашли Али-пашом уговорио да порез од раје прикупљају српски кнезови, а не Турци.
Искуство које је стекао као трговац, искористио је и у преговорима са Турцима, како би обезбедио различите повластице за народ. Није бирао средства да учврсти свој положај и да избори што већу аутономију за Србију.
Када је у јулу 1817. године у Србију тајно дошао Карађорђе, с намером да организује заједнички устанак Грка, Срба и Бугара, Милош је из „државних разлога“ наредио да се Карађорђе убије.
За прву престоницу своје државе, изабрао је Крагујевац, 1818. године, који је био колевка модерне државе и град који је за веома кратко време постао значајан центар на Балкану.
Исте године, саграђена је прва црква, на десној обали Лепенице, која је у то време била виша од сваке џамије, захваљујући Милошевим трговачким способностима.
Упорна дипломатија и политичко тактизирање, кнезу Милошу Обреновићу донели су значајне резултате. Већ 1830. године светлост дана угледао је посебан султанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф.
Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство.
Иако је био неписмен, кнез је желео да што више Срба описмени, па је 1833. године основана Прва крагујевачка гимназија, годину дана касније су штампане прве новине, 1835. године је основано прво позориште.
У октобру 1838. отворен је и Лицеј, претеча данашњег Универзитета. Чест гост на његовом двору у Крагујевцу, био је Вук Стефановић Караџић.
Његова владавина носи епитет апсолутистичке. Иако су се многи трудили да му ограниче власт, Милош Обреновић је своје противнике немилосрдно склањао са свог пута.
Милетина буна, 1835. године, ипак је натерала кнеза Милоша да ограничи своју власт, што је Уставом, донетим на Сретење исте године у Крагујевцу и учињено.
Тај Устав није био прихватљив за велике силе – Аустрију, Русију, Турску, па је убрзо суспендован. Уместо њега, 1838. године, усвојен је један хатишериф, такозвани „Турски устав“. Овим уставом Милошева власт је ограничена на Совјет, састављен од извесног броја саветника, које кнез није могао да отпусти..
Милош Обреновић није могао да се помири са оваком поделом власти, па је 1839. године абдицирао у корист свога сина Милана. Милан је на престолу био мање од месец дана, пошто је тешко болестан умро. Наследио га је његов брат Михаило.
Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра, који је владао до Светоандрејске скупштине 1858. године.
Након 19 година изганства, Милош се тада вратио у Србију и започео своју другу владавину, која је трајала до 1860.
Преминуо је 26. септембра 1860. године у Београду и сахрањен је Саборној цркви.
ГЗС
