branili granice svoje zemlje. Iz redovnog služenja vojnog roka poslat je na položaj, a danas i posle 24 godine svakog momenta živo se seća i kako kaže svakoga puta sve proživljava iznova.

Zoran Perović i dan danas živo se seća dešavanja na Košarama foto: GZS

„Ja sam bio PVO, bio sam tamo sa svojim drugarima i tada su me odredili da idem na Košarke, kasnije se sve više zaratilo, sedam do deset dana uopšte nema spavanja, dan i noć se puca. Hrane nije bilo, jeli smo neku bajatu paštetu, snalazili smo se", kaže Zoran Perović.

Više od stotinu dana i noći Zoran je proveo u rovu, a prema njegovim rečima od sigurne smrti spasila ga je neka, nevidljiva sila.

"Bio sam na položaju, u jednom momentu vidim avion, a onda rakete i samo dim, ja sam krenuo da bežim koliko god mogu i tada sam dobio udarac u glavu, stao sam sav krvav, mislio sam da umirem, imao sam 17 kopči, drugari su me našli na položaju, spasila me valjda neka nevidljiva sila", priča Zoran.

Zoran i Milka Perović iz Ostre, Foto: GZS

Tih dana Zoranova porodica živela je sa nadom da će se on vratiti živ i zdrav kući iako su često bili bez ikakve informacije. Za razliku od mnogih koji su te godine napustili svoje domove i nisu se vratili, Zoran se posle duge borbe vratio u majčin zagrljaj.

"Mnogo sam se bila uplašila, kući sam, ne znam ni gde ću, ni šta ću, ne mogu da zovem na telefon to je zabranjeno, dole da odeš nemaš kako, ratno stanje, plašila sam se šta je sa njim, nisu mi dugo javili da je povređen. Kada sam ga ugledala da se vratio suze su mi pošle, želela sam da se svako ko je otišao dole vrati svojoj kući ", kaže Milka Perović Zoranova majka.

Iako je mladost i najbolje godine života ostavio na braniku otadžbine, Zoran se ipak vratio u rodno mesto, boreći se za neko bolje sutra. Sredstvima grada Čačka i dobrih ljudi Zoran je pre četiri godine potpuno nov pristojan krov nad glavom.

GZS