која је у мојој глави нешто свето и мора да опстане, јер то је уствари Србија - рекао је легенда српске музичке сцене пореклом са ових простора, Мирослав Илић са којим смо разговарали у његовим Мрчајевцима, на обали Мораве. Ту је, како каже, стасао као човек, и одатле се види Јелица која раздваја Чачак и Гучу.
,,Било је великих полемика око тога да ли је овоме или ономе место на Сабору у Гучи. Искрено признајем да сам био први од противника да се мешају ови естрадно комерцијални програми са оним што је суштина Драгачевског сабора трубача. Ту је цар, краљ господар њено величанство труба. Када је Гуча 2010. славила 50 - годишњицу, прихватио сам, и рекао на почетку концерта: „Сестро трубо, у име свих фрула, хармоника, виолина Србије срећан ти 50. рођендан“. „Међутим организатори су и даље форсирали естрадно забавне програме, треба у својој глави да човек послаже коцкице. Наравно да немам сад ништа против, али све треба да има неку меру и смисао. Ове године замишљено је да на отварању и затварању буду комерцијални програми, и моје критеријуме као старог сабораша потпуно испуњавају“ казао је Илић у изјави за Глас западне Србије.
Миодраг Вучинић Пипера, Мишо Мјатовић, Гвозден Оташевић, новинар политике, Слободан Јоловић и Мирослав на обали Мораве код ,,Радине кафане"
На обали Мораве у недељу по подне из Мирослављеве викендице мирисала је кафа. Срели су се стари пријатељи, Свето Павловић познати адвокат из Горњег Милановца који је име у овој бранши међу београдским вуковима, Миша Мијатовић виртоуз на хармоници, и најпоузданији сарадник славуја из Мрчајеваца. На кафи са Мирославом 20 дана пре химне ,,Са овчара и каблара“ седели су и Слободан Јоловић председник Саборског одбора, Гвозден Оташевић, дописник „Политике” из Чачка, и стари проверени моравски аласи испод ,,Радине кафане“.
,,Пре десетак година били смо у Минхену на једној презентацији Сабора у Гучи, са нама је био и Мирослав, и када смо разговарали са Немцима и гостима управо од њих смо чули да желе у Гучи да виде оно што други оспоравају, а то је оно што је српско, да виде нашу традицију и културу, оно што значи изворно народно у Србији. Полемика која се овде води, Егзит или Гуча, губи смисао. То су различите врсте музике и не треба вршити поређења. Гуча је нешто што треба да сачува идентитет и ми смо се заиста трудили да задржимо оно што је традиционално и што постоји 55 протеклих година а то је труба, али и на неки начин да пратимо савремене токове и изађемо у сусрет нашем народу, да му омогућимо да чује наше српске певаче и музичаре које највише воли.
Ове године, и прошлих наравно, наш Мирослав Илић је српско име, а и наш земљак Драгачевац, наш Бора Ђорђевић, Цеца је традиционално у Гучи то народ воли. Покушаћемо ове године и са Северином, то је нешто ново што нисмо имали протеклих пар година, а и она је наша српска снајка. Сматрам да овакав концепт Сабора ће вратити посећеност, мислимо да ћемо ове године забележити рекордну посету. Ове године као новину уводимо мајсторе трубе поново у такмичење. По правилима старим пола века, ко три пута победи и стекне мајсторско писмо, он више није имао паво да се такмичи и практично смо били склонили најбоље трубаче са позорнице, а од ове године практично уводимо Лигу шампиона. Ја не знам шта људи имају против Северине, морам да кажем да сам управо ја ове године определио и одлучио да Северина дође у Гучу и да затворимо наш фестивал са Мирославом Илићем” каже Слободан Јоловић.
Стари пријатељи на обали Мораве - адвокат Света Павловић и Мирослав - ГЗС
„Северина је велики професионалац, није ми први пут да радим са њом, за све оно што покаже на сцени, и што ће се и овде у Гучи показати, могу да кажем само – капа доле” - убације се Мирослав у причу.
Миша Миајтовић у Гучи има поприлично стажа, али мање на бини него као гост.,,Сматрам да је то моја велика привилегија што сам учесник не само ове године, већ сам овде долазио и приватно и обожавам Гучу. Могу да кажем да је то наш највећи српски бренд, ја сам везан за тај Сабор и тај фестивал и сматрам када је то изворно стваралаштво, да је Гуча нешто најбоље што Србија може да понуди и нашим људима, и странцима и људима из дијаспоре. Имали смо по неколико концерата по читавој Европи, али су ми и најдражи, а знам и Мирославу, ти концерти баш у Гучи, јер је била прво највећа посећеност, а и осећали смо се као код куће.”
ГЗС