поетска кутија” било је посвећено првом добитнику плакете Дисовог пролећа 1965. године, песнику Васку Попи, чија се и стогодишњица рођења обележава ове године.
Ово Пролеће започето је подсећањем библиотекара Марије Радуловић на ту 1965. годину и уз струјање загонетних стихова песника који је био мајстор језика, а певао у наоко једноставним сликама. Сценографијом је поетске мотиве дочарала библиотекар Наташа Поповић.

Фото: Градска библиотека Чачак

Песничка заоставштина коју је оставио Васко Попа од великог је значаја, а у њу спада и циклус Мала кутија. Најпре смо је одшкринули кратким филмом који су урадили библиотекари Тања Вуковић и Владимир Симић. Филмска трака је одмотала причу о песничком путу књижевника за кога се говорило да је посебан човек који крупним корацима осваја свет. Једини је српски песник чије је целокупно дело објављено у Енглеској и Америци и кога су подржавали сви од Триглава до Вардара. Љубав према супрузи Јованки Сингер, званој Хаша, забележена је на хартијама збирки песама.

Попа је био скроман човек, са изразитим смислом за хумор. Његови кратки стихови, без риме и интерпункције, блиски метрици српске народне поезије направили су преокрет на тадашњој књижевној сцени. Језик којим је писао био је сажет, а његова дела су оставила велики утицај на младе уметнике. Да то и данас чини Попина поезија показала је бројна публика која је након филма уживала у интерпретацији стихова из циклуса Мала кутија које је казивала драмска уметница Ана Софреновић.

Она је на три језика – српском, енглеском и француском – извела једанаест песама које су биле прожете изводима из књиге есеја „Алхемија ситничарницеˮ Чарлса Симића. Он је есеје посветио америчком уметнику Џозефу Корнелу који је правио мале кутије инспирисан поезијом Васка Попе. Музичку подлогу која је подсећала на фијук ветра урадила је такође Ана Софреновић користећи глас као инструмент.
Попина поезија и даље плени и велики је изазов различитим уметницима јер открива просторе и значења који су неухватљиви и недодирљиви.