У првим послератним Савезним радним акцијама милиони омладинаца градили су ауто-путеве, пруге, фабрике, чак и читаве градове. Један од учесника радних акција је и Миодраг Томић (1939) из Раче звани Мића Југ, који се и данас сећа како се градио ауто-пут Братство и јединство, саобраћајница која је спајала републике, градове и омладину.  „Радио сам у читавој Југославији, иза мене је 30 и нешто радних акција не знам ни како ходам и како ме ноге држе колико сам радио у младости. Нема места где нисам копао и радио од Босне, Хрватске, Словеније па на даље а у Србији понајвише. Када је рађен ауто – пут  Братство и Јединство, друг Тито је прошао поред нас, махнуо нам и наставио. Машине су дробиле камење ми развозили и насипали банкине, два пута по месец дана сам радио ту и то без динара, тако се радило, није се плаћало“, каже Мића и истиче да је смисао радних акција био да радиш и градиш за своју државу а не да мислиш на зараду.

Он наглашава да су млади у то време радили за своју државу, нису мислили на зараду и новац већ да створе и изграде за своју будућност. Мишљења је да такве акције треба и данас да постоје јер се тако помаже своја отаџбина.

„Треба свако да помаже државу и ради у својим могућностима, веровао сам у своју државу и народ тада а и сада. Мој отац је дао живот за своју земљу а и деда који је био Солунац, цела наша породица била је одана својој држави“, поручује Мића из Раче.

Иако су прошле године Мића се и сада сећа како се некада градило и радило у Србији. Омладинске акције организоване су за сваки већи посао који се радио ручно а он је учествовао када год је могао.

„У Хрватској када се градила железара растурали смо земљу било је тада 22 бригаде, три сата радиш а три путујеш аутобусом. У Нишу три пута сам радио на тврђави, копали смо кроз Сићевачку клисуру, у Војводини садили бориће и багрем у Делиблатској пешчари а у Крагујевцу правили халу за Заставу“, сећа се Миодраг звани Мића Југ.

Иза њега су стотине километара прегажених друмова мукотрпног рада а за такво жртвовање Мића је вишеструко награђиван ордењем и значкама које и сада красе његове груди.

„Имам признања и ударничке значке, медаље рада као и орден рада за хероја рада, ту је 35 ударничких значки а давао сам и крв на радним акцијама. Најдраже медаље су ми из Ниша и Бјелашнице, признање орден рада добио сам 1988. године за постигнуте резултате у раду. Имам и медаљу рада из Делиблатске пешчаре, из Крагујевца такође, неке носим на грудима а неке су се оштетиле али их чувам“, истиче овај старина из Раче.

У његовој богатој архиви поред значки и ордења ту су и захвалнице, пожутеле слике али Мића се сећа свих детаља и чува од заборава време када се радило и градило другачије него сада. За овог крепког старца комшије имају само речи хвале, кажу да је жива легенда, радио се и нарадио али ради и сада.

ГЗС/ ТопПрес