села Шумадије, Драгутин Милинковић Гуто, под старе дане поново кренуо у школу. Јер, био је директор „Моравца” са само четири основне, па су то у чачанској општини објавили као пример који није добар.

„Морао је да полаже и музичко образовање код неке професорке која га је упитала:
- Како се, Милинковићу, зове човек који стоји испред оркестра и даје знак за ритам?
Гуто слеже раменима, па професорка настави:

- Добро, дакле шта ради тај човек који испред музичара маше рукама?
На то је Гуто одмах одговорио:
- Како шта ради? Па, ваљда ужива?”

Ово је једна од анегдота из Поморавског човечанства, како свој завичај називају домишљати житељи Мрчајеваца и околних села у долини Западне Мораве и припремају се да дочекају госте 17. „Купусијаде”, од 13. до 15. септембра. Наши казивачи гарантују да су све досетке истините, или „ту негде”, а за неке од ових мудролија и сами смо се осведочили.

Другу нам је поверио Никола Пјевовић, син Обренов, који памти дане кад су на весељима у Мрчајевцима хармонике свирали отац и син, Миленко и Рајко Илић.
- Имали су своје омиљене бећарце, па у једном певали овако: „Кад свирају Миленко и Рајко, саме ми се ноге дижу мајко”. А у другом: „Шта да радим мајко, пољуби ме Рајко? Ћути ћерко, мене је Миленко”.

Најбољи купус спрема се у Мрчајевцима

Трећа анегдота потиче од Милојка Мишуле Петровића, оснивача ТВ Галаксија 32 у Чачку, који је својевремено као веома популаран музичар ишао у Мрчајевце код Обрена Пјевовића, да снима песме. Петровић нам је причао да је на вратима Обренове собе, која је била опремљена као студио, стајала цедуља с поруком: „Ја своје песме дајем певачима, не дајем дерачима и берачима пара”. Мишула је једном упитао сељака, композитора и песника из Мрчајеваца:

- Како си, чича Обрене, како живиш?
- Мишула, шта ме сад то питаш кад сам постао зидар. Имам креч у глави, песак у бурегу, воду у колену и висак међу ногама – одговорио је на шалу увек спремни Пјевовић.
Четврта досетка говори о Владиславу Стојановићу Јару, некадашњем тренеру фудбалера Орловца из Мрчајеваца, којег смо срели у Чачку, између аутобуске и железничке станице, и упитали куда се намерио.
- Журим кући, у Краљево, па одох да ухватим неки аутобус.
- Имаш и воз?
- Знам, али он иде као антибиотик, на осам сати – узврати Стојановић.

Грнчари кажу да није све у купусу, има нешто и до лонца

Главна личност у петој анегдоти јесте Милован Бака Ерић који је достигао највиши политички ранг у историји свог села. Овај Мрчајевчанин био је министар трговине у Влади СРЈ (1999 – 2000) у кабинету Момира Булатовића, а кад је Влада пала вратио се тамо одакле је дошао, међу тражишне инспекторе у Чачку. Касније је био и начелник Градске управе за инспекцијске послове а у некој прилици часито је кафу, онако без разлога колико да попричамо. Један Ерићев колега брже – боље дочекао је да га каобајаги похвали пред новинаром:

- А, наш Бака је и даље министар. Доле мини, горе стар.

ГЗС