са две млађе ћерке Оливером и Славицом. Касније им се придружила и најстарија ћерка Весна са породицом.

„Прво је отишла само мајка са две сестре, ја сам остала са оцем, мужем и двоје деце да одржавам имање. Верујте ми тада је оно изгледало много лепше. Били су калемари, шљиве, кајсије, дуње. Када смо после одласка дошле први пут све је нестало и некако се смањило, као да се спустила планина Јелица”, каже Весна.

Домаћинство Рада и Мирославе Ракић 

Сестре и данас памте сваки камен на коме су седеле док су чувале овце и краве, и сваку неравнину на низбрдици којом су се санкале.

„Сећања су нам лепа, имали смо прелепо детињство. Није нам ништа недостајало. Родитељи су се одлучили да оду, зато што смо женска деца и идемо у туђу кућу ко би бринуо о домаћинству, како би ово одржавао и радио на имању”, прича најстарија ћерка Весна.

Оливера која је имала 17 година када је отишла, каже да се мајка одлучила на овај корак како би њима обезбедила бољи живот. „Много се мучила само је првих пет година у Америци радила два посла пуно радно време. Отац је дошао одмах после годину, две али са једном жељом, да обнови имање. Када је отишао у пензију кренуо је са градњом куће али га је болест предухитрила. Мајка је та која се највише потрудила да се оцу испуни давнашња жеља коју сам није успео да оствари, а ми смо јој помогле у томе”, каже Оливера.

Раде је, и тамо преко океана, сањао српске снове. Ковао је планове да се једног дана, кад стекне пензију и збрине децу, врати у родно село. Планирао је да обнови домаћинство, огради имање, засади плантаже воћа, врати стада оваца на запарложене пашњаке, поправи приступне путеве бар приближно оним које је видео у далекој земљи у свом новом дому. Међутим, доброг српског домаћина, хуманисту и патриоту, 2007. године смрт је затекла у Чикагу, на почетку великих радова у селу Пекчаници. Мајка и ћерке брзо су одлучиле да наставе што је започео њихов супруг и отац и тако испуне његову последњу жељу и аманет. Најстарија ћерка Весна и њен супруг Раде највише су се посветили наставку радова на наслеђеној кући, окућници и имању.

Пуне две године без предаха али с великом вољом радило се на кућама, шталама, помоћним објектима како би изгледали лепши него икада.

Данас после 43 године Весна, Славица и Оливера поново су заједно у кући у којој су се родиле, одрасле и одакле су у свет понеле драге и назаборане успомене.

„После толико времена смо први пут преспавале у нашој кући. Мислиле смо да сањамо. Требало је обновити кућу стару 150 година са земљаним подом. Деда и отац нису успели да је заврше, што због рата а после и тешких услова. Иако тако стара добро је урађена нисмо морали испочетка да је радимо него само да завршимо ”, са сузама радосницама у очима причају Славица и Оливера.

Фотографија оца Рада краси данашњу обновљене кућу

Кућа је пуна успомена, све што их је подсећало на време када су ту живеле задржале су, а полице красе и фотографије њихових унука.

„Сестре имају куће у Краљеву и Горњем Милановцу а ја у Чачку али ће нам ово бити као викендица да се састајемо сви скупи. Овде ће увек имати ко да дође”, прича Славица.

Одговарали су Рада људи да обнавља имање, говорећи му да има женску децу и да ће му зетови све распродати.

„Отац им говорио да ће можда пре синови распродати него ми. И ето, показало се да и ми женска деца нешто вредимо и нисмо за потцењивање, завршиле смо започето а све уз помоћ мужева”, прича Оливера.

Доста им је помогао и брат Цане, који је водио радове, и који памти детаљ да је Рада у Америку испратио Св. Никола а и да је и задњи пут у Србију дошао на овај празник.

Сестре су највећу помоћ имале од брата Цана

Како доликује правим српским домаћинима кућа у којој нико дуго није живео освештана је уз присуство бројне родбине, фамилије, кумова и комшија. Остала је само жал што мајка Мирослава није могла да допутује.

Нахранио село у најтежим данима рата

Свих тих деценија живота и нимало лаког рада у Америци, као и великих одрицања, Ракићи су бринули о својој родбини, пријатељима, комшијама и многим другима за које су знали да су им подрша и помоћ потребни.

А ко су заправо Ракићи, најбоље је објаснио и мештанин и новинар из Пекчанице Миланко Даниловић.

Мештанин и новинар из Пекчанице Миланко Даниловић

„Раде и Мирослава Ракић су били добри домаћини још у Србији, али због деце су отишли у Америку. Занимљива је прича да је и Американцима говорио да у њихову земљу није дошао као економски мигрант, већ да је човек занимљивог духа те да је ту да би видео једну напредну земљу, да види позитивна искуства, како би када се вратим у Србију у свој град Краљево, и у своје село Пекчаницу код Јастребара пресадио, на неки начин, то и код својих људи”, рекао је Даниловић.

Раде је био одборник Богутовачке општине још шездесетих година и носилац акција које су тада наговештавале препород села.

„Он се добро сналазо и у Америци. После изгубљеног посла у општини Лајн успео је да добије спор против америчке администрације да се врати на посао, да му исплате сву заоставштину, да га позове преседник општине, да се пред фоторепортером локалних новина слика и да му честита на повратку и добијеном судском спору”, прича Даниловић.

Миланко истиче да је Раде своје село и своју земљу увек носио у срцу и да је помаго колико је могао.

„Последње деценије прошлог века у време великих санкција, у време ратова у окружењу, у време немаштиње и инфлације, Раде је са својом супругом преко једне београдске агенције обезбедио животне намернице, брашно, со, шећер у вредности око 20 хиљада долара, и то не само родбини већ свакоме кога је знао у селу и граду да има неких социјалних и економских проблема”, прича Даниловић.

Кућа је освештана уз бројну родбину, пријатеље и комшије

Он додаје да је обновом огњишта испуњена последња жеља Радове душе и да је поука нашим људима широм света да зарађене паре и славе нису разлог завичајног заборава.

Сестре Весна, Оливера и Славица су обећале да ће и убудуће али чешће долазити у своје село и родну кућу јер како и саме рекоше нема раја без роднога краја иако већ по неколико деценија живе и раде у Америци.

Иначе, прича о три сестре које су обновиле очево имање и испуниле аманет биће приказана у емисији „Нећете веровати” која се од сада емитује недељом у 18:40.

ГЗС

Зетови Александар и Зоран су били велика подршка супругама

Стајка Марковић и Иванка Иконић су рођене сестре покојног Рада Ракића

Бора Дрљача је увеличао славље поводом завршетка радова на домаћинству три сестре