сигурна у своје речи прича нам песникиња Драгана Дучић, из Ужица.

Уметност не познаје границе и не прави разлике међу људима. У њене стихове и риме стао је сваки тренутак вредан памћења, али и осећање среће,туге, носталгије.

„Најчешће пишем о љубави, природи, мом селу. Инспирација су ми и кћерка, родитељи. Тренутак је довољан да ме инспирише, и да оно што осетим преточим у стихове", прича за ПЗС Драгана Дучић.

Она је своје емоције до сада преточила у готово 80 песама, а многе су објављене у зборницима поезије. Први стих написала је још као основац.

„Прву песмицу написала сам у нижим разредима основне школе. У вишим радовима сам се показала и кроз лепе писмене задатке, за које сам увек добијала највише оцене. Професори су ме хвалили, што ме је мотивисало да наставим са писањем", сећа се својих школских дана Драгана.

Завршила је Школу за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић“ у Земуну. Велика подршка био јој је и професор Јован Васиљевић, који је веровао у њен дар.
„Још од школских дана бавила сам се креативним стварима. Волела сам да правим звучне репортаже, привлачио ме је и посао новинара, али песмама сам увек најбоље исказивала себе. Они који ме познају кажу ми да пишем из душе, и да је то моје обележје. Наравно, увек ми је драго када то људи препознају у мојим стиховима", каже ова Ужичанка.

Цео текст и видео можете погледати на сајту ПЗС-а.