у оквиру програма којим су обележени 100-годишњица смрти овог писца и Дан просветних радника.
Вижласта девојчица каже да јој није било тешко да се уживи у лик препредењака, сељака кога је мука довела пред царски суд, где је чиновницима у брк скресао све што му је на души.Драго јој је што је необичним ликом, са „јазом“ џаку, који је сиромаху Давиду однео и оно мало летине, засмејала публику и побрала симпатије.
Необична улога - Милица Вујовић, уценица шестог разреда, фото: Д. Гагричић
Оживљавање Кочићевог Змијања и шеретлука којима човек из народа покушава да доскочи ненародној власти, да је насамари, те казивање (не)згода из приповетке Јаблан и других дела, као и подсећање на трновит пут народног трибуна, приповедача и сатиричара – показало је колико у тим судбинама има сличности са ововременским приликама, коликио су актуелне Кочићеве поруке ...
Програм у библиотеци једине градске основне школе, чији је мото био: „Ко искрено и страсно љуби истину, слободу и отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас“, извели су чланови драмске, рецитаторске и лингвистичке секције, уз подршку професора и наставника Гордане Боранијашевић, Снежане Ћирушић, Бојане Меловић, Милке Лојаничић и Светлане Јакшић. Ученица Сања Мандић написала је песму посвећену Кочићу.
Подсећајући да просветни радници држе кључеве боље будућности и да окупљањима на Митровдан настоје да оснаже своју струку, директор школе Ристо Поповић, рекао је да просветари нису на оном месту које заслужују у друштву, али и да ентузијасте и прегаоце у образовању заобилазе општинска признања. За резултате постигнуте у настави и такмичењима ђака књигама су награђене Сузана Матић (професор српског језика), Ивана Рајић (математика) и Милка Лојаничић (ликовно васпитање).
Ђаци судили јазавцу - сцена из Кочићеве сатире, фото Д. Гагричић
Судбина ћирилице
На скупу поводом Дана просветних радника прихваћена је иницијатива Удружења потомака ратника 1912-1920. године да се припреми програм у част и одбрану ћирилице, у коме би се (речју, илустрацијом, фотографијом) указало како се потискује, занемарује, понижава и прогони наше писмо, док се надлежни оглушују или поспрдно односе према захтевима за поштовање одредби о службеној употреби писма, а оберучке у низу случајева прихвата латиница, баш у години кад се навршава 100-годишњица од њеног доласка у ове крајеве на швапским бајонетима.
Д. Гагричић