Данас
поред општег привредног пада, незапослености, уништених предузећа, житељи града из кога је кренуо бунт у жељи за бољом
будућности својих поколења све чешће ходају по излоканим стазама које су се
некада звале улице.
Од
силних најава и обећања готово ништа није урађено, делом због тендера који су
трајали више месеци и који су окончани
тек пре неки дан.
Не
треба помињати ни веће саобраћајнице у надлежности Министарстава, као на пример
Ђавољу кривину на Каблару, на којој сем црвене траке коју је поставио министар Илић
пре 6 месеци, ништа није санирано.
Посебна
прича је када је Град Чачак у питању. Не
зна се да ли је то ствар политике или беспарица, или и једно и друго, али запрепашћује
чињеница да се из градског буџета ове године за асфалтирање, према речима директора ЈП „Градац“ Небојше Јовановића
издвојило свега 6 милиона динара, што сликовито речено није довољно ни за пар
стотина ивичњака на некој од чачанских улица.
Али,
буџет града на Морави није био тако шкрт према свима, па је за прање улица,
поређења ради, које је у надлежности ЈКП „Комуналац“ издвојено десет пута више,
чак 60 милиона. Шта је све ту опрано, тешко је проверити, али питање шта ће имати
и за прање, ако се овако буде асфалтирало и наредних година.
Посебна
прича су такође и ударне рупе, прекопи
који се не враћају у првобитно стање ни по неколико година, а инспекције
наравно не реагују.
Глас
западне Србије
.gif)
