Са стрепњом се и сада сећа тог мартовког дана када су њено домаћинство НАТО агросори сравнили са земљом. Данас је захвална Богу што је успела да сачува своју породицу и сопствену живу главу.

Љубица Перишић из села Поникве Фото:РИНА

„Само сам чула када је зазвиждало и од тог тренутка моја кућа почела је да се љуља. Мој супруг Мијо је одмах повикао излази из куће изгибосмо. У нашој малој шупи било је све што смо ми имали. Кола, трактори, сав алат и стока нестали су у секунди од једне бомбе која је пала на наше имање. Мислили смо да је тај наш мали објекат био најсигурнији али изгледа да нисмо били управу - присећа се Љубица за агенцију РИНА.

Њена комшиница Зора Перишић је у шестом месецу трудноће и још једним малим детеом ратне дане проводила у својој кући иако је агонија трајала сваког тренутка.

„Мој кревет је био поред кревеца за бебу и буквално сам ноћи проводила спавајући у оделу и гуменим опанцима спремна да ако агресори крену да бомбардују, будем спрема да бежим из куће све заједно са спакованом торбом. Толики је страх био у нама да смо константно под тензијом били. Скривали смо се некада испод брда, рачунајући да испод њега бомбе не могу да стигну” - каже Зора.

Зора Перишић Фото:РИНА

Много бесаних ноћи, страха, суза и јецаја Зора никада неће заборавити тај тренутак када су бомбе пале на Кадињачу недалеко од њене куће.

„Моја највећа срећа у животу била је када сам чула да на Кадињачи, војска где је била смештена, ујутру у пет сати почео да пуца пиштољ, знала сам да је рат престао - додала је она.

Фото:РИНА

Перишићи након 24 године од НАТО агресије, још увек лече ране од последица бомбардовања иако се воде тиме да су им главе на раменима, последице и даље осећају.

ГЗС/РИНА