након несвакидашњег догађаја, чији су били једини сведоци, а голубица Милка и изабраник њеног срца, с којим је са два голубића крунисана велику љубав на маленој тераси Вучковића у београдском насељу Дорћол, главни јунаци приче.
,,Првог дана јула на нашој тераси баш преко пута Скадарлије појавили су се два мирна и љубопитљива госта - голубица и њен партнер. Домунђавали су својим голубијим језиком на ћошку мале терасе препуне зеленила и сезонског цвећа. Малих зелених оаза, усред градске вреве и бетона, је мало па не чуди да је неком небеском пару баш ово парче деловало идеално као скровиште будућој мами голубици и младунцима“, казује Лидија.
Голуб је брзо отишао и према Лидијим речима она и њен Милош видели су га само још два пута током голубичиног боравка на тераси. Она је је очас посла на њихове очи снела једно мало бело јаје и дуго гледала своје нове домаћине. Заправо, током целог тронедељног боравка у једној саксији није скренула поглед,нити се померила.
Милош и Лидија Вучковић
Друго јаје појавило се након пар дана. Било нам је сасвим јасно да је гнездо на правом месту и да преостаје још само двадесетак дана, како смо сазнали, до доласка птића. До тог тренутка слушали смо свакојаке приче и искуства, од тога да се голубији пар свакодневно смењује у гнезду, до тог да грабљивице односе и уништавају јаја ( на шта су нас пријатељи упозоравали као страшан призор). По својој прилици најчешћи сценарио је да птићи, по суровим законима природе, и не угледају светлост дана.
„Помислили смо: у реду, један млади брачни пар, као што смо ми, у свој овој гужви, неизвесности и невољама, упркос свим законима и могућностима, одабрао је баш нас као домаћине да нам повери поверење и свој пород. Па како би их и зашто отерали“, прича госпођа Вучковић.
Било је коментара како ће се сви разболети, да присуство голубова просто призива опаки корона вирус и како ће месецима Лидија и Милош морати да дезинфикују цео стан. Они су одлучили да у околностима толико болести и опасности око њих поверују у љубав и чудо. Са голубицом Милком то није било тешко. Она се ниједног тренутка за читавих 20 дана није померила из свог гнездашца у саксији изузев једне прилике у одсуству домаћина да узме мало воде. Дозвољавали су Милошу и Лидији да је гледају, мазе и фотографишу што су они ретко чинили да не би узнемиравали голубију маму.
Птићи важна симболика и порука за Лидију и Милоша
Милкин долазак на њихову терасу Вучковићи доживљавају као божији дар и снажну симболику и поруку јер, како кажу, голубица је симбол ,,светог духа“.
„Било је немогуће не разумети ову поруку и оглушити се о њене законе трајније и веће од нас.Зашто би затварали врата љубави, напретку, нади и срећи, макар и симболично? Ова голубица улила нам је веру у овим тешким околностима“, надахнуто говори Лидија.
Два дана по изласку из јајета, Милка је први пут голубиће оставила саме. Они мирно спавају а она гуче и сигнализира Лидији и Милошу како све помно посматра са терасе преко пута, знајући да су њени птићи у сигурним рукама.
,,Тек су рођени, а само за љубав знају. Дремкају један другом на рамену и константно се додирују кљунићима као да се љубе. Ми заиста сведочимо чуду. Од свих лоших предсказања ни једно се није остварило, чекајући да голубићи мало порасту па ће природно одлетети са мајком, што ћемо овековечити сликом као и сваки тренутак до сада. И да се зна, од свих лоших наговештаја о нереду Милка је оставила само једно бело перце. Симболика. Наша порука читаоцима је: „Ко у чуда верује-тај чуда и ствара“, закључују своју причу Лидија и Милош.
Иначе, Недавно су Глас западне Србије и РИНА писали о ,,Музеју слатка-Кући Цветића“ у Краљеву чији су власници Лидија Цветић Вучковић, глумица и доктор наука и медија и њена мајка Марина Лукић Цветић, историчарка уметности из Краљева. Госпођа Вучковић је желела да ову причу прво подели са читаоцима Гласа западне Србије као и фотографије на којима је забележила најважније тренутке из живота голубице Милке али и љубав и пажњу коју јој пружа заједно са супругом Милошем. Отуда и ова београдска прича на страницама Гласа западне Србије.
ГЗС/Миланко Даниловић
