заменила изучавањем и посматрањем овог специфичног царства које је за многе велика непознаница. У свет гљива ушла је сасвим случајно, али је касније због њих и љубави према природи напустила живот у центру града на Ђетињи и настанила се у Јеловој Гори.

„Гљиве су од великог значаја за човечанство. Захваљујући њиховом постојању долази до разградње лишћа, грања, дрвног отпада разних врста и да није њих ми бисмо веома брзо били затрпани биолошким отпадом", каже Милка.

Стално усавршава своја знања у разговору са познаваоцима, преко интернета и помоћу књига, а има и Фејсбук сраницу „Која је ово гљива", посвећену овој теми. Међутим, оно што њу посебно брине јесте неконтролисана и све чешћа сеча приватних шума што условљава да гљива има све мање, а посебан проблем су и неедуковани берачи.

„Када после берача прођем шумом или неким пропланком осим што знам тачно шта су доручковали, јер иза себе оставе пластичне кесе, папире, пет амбалажу, видим да су гљиве брали потпуно неселективно и на том месту тешко да ће поново нићи", прича за РИНУ Милка и додаје да је нарочито лоше брање младих гљива.

„Ми који волимо природу остављамо младе гљиве зато што оне нису још увек испуниле своју функцију, то се нарочито односи на вргање који су најтраженији. Млада гљива, која испод шеширића има бело плодиште где се налазе споре и разлог њеног изласка из земље да продужи врсту, нису стигле да се ветром или на неки други начин разнесу и када се она убере, то значи да она није испунила своју мисију, а погрешно је и уврежено мишљење да су оне најквалитетније за исхрану", тврди Милка.

Фото: ГЗС

Колико је употреба гљива, не само јестивих, важна и распрострањена, већина људи није упозната. Гљиве се нарочито много користе у фармацији, од појединих врста се сада у свету праве врхунски грађевински материјали, а све чешће користе се као замена за природну кожу.

„Од гљива се израђују шешири, капе, торбе, обућа и сијасет других производа који су се до сада правили од коже животиња, о гљивама ће се свакако, у разноразним контекстима и на разним нивоима, тек причати.”, истиче Милка.

Захваљујући њој њене комшије које на Јеловој Гори живе деценијама су такође заволели овај тајанствени свет и свакодневно заједно са њом прате промене, али и размењују информације и једни од других уче.

„Ми смо некада од брања печурака којих је у овим шумама имало много, школовали децу, правили куће, то је било итекако плаћено, али рецимо брали смо вргање, сушили и предавали а нисмо знали да су јестиви. Ја нисам знала ни да је јежевка јестива, она ме је то научила, а ја сам њу одвела тамо где их има, да види која је то гљива, а она је мени показала буковаче и како да их разликујем, јер оне могу бити и отровне, и то ако рецимо не расту из пања", прича Олга Мијатовић која је Милкин долазак у њен комшилук доживела као велику радост и сматра је трећом ћерком.

Велемајстор у спремању јела од гљива, паштета од шумског пилета и колач од вучјег меса њени су специјалитети.

Иако гљиве имају велику употребну распрострањеност, најчешће их везујемо за гастрономију, а Милка је прави велемајстор у припремању јела од гљива, па се на њеној трпези нађу необична јела фантастичног укуса.

Фото: ГЗС

„Недавно сам направила гозбу која се састојала од хлеба са сувим вргањима, чорбе од свежих и сувих вргања, паштете од шумског пилета, колача са јетренком или вучјег меса како се у народу назива, а наздрављало се ракијом са тартуфима”.

Ипак, како каже гљиве није препоручљиво јести сваког дана, а препоруке стручњака су да горња граница буде 1,5 кг свежих по особи недељно. Оне су због свог састава и грађе додатак, никада основа јела, оне поправљају укус.

Милка је одлучна да свој живот живи у складу са природом и у природи и сваки дан започиње шетњом кроз шуме и ливаде, а успут осим гљива набере и лековите траве и цвеће, од којих је недавно направила слатко од љубичица, али и ликер од јоргована.

РИНА/ГЗС