и управитељ мале бановинске болнице у Гучи са 10 постеља, па је од јануара до децембра приљежно водио амбулантни дневник. Ту је бележио ко је дошао и с каквом бољком, и на крају за сваког додавао којој војсци припада или је цивил. Онда је, концем јесени, схватио шта је урадио, склопио дневник, однео на болнички таван и затакао за рог, да га ничије очи не би виделе.
Др Љубо Поповић, Фото „Лечени у Гучи 1941”
Морао је тако да учини јер било којој устаничкој јединици или окупатору да у шаке падне тај преглед, имао би као на талону преглед ко је чији. А тада никоме глава није била сигурна – каже за „Политику” Радован М. Маринковић, књижевник из Чачка, који је скривени дневник пронашао четири деценије касније. А ових дана штампан је први пут у целокупном виду, под називом „Лечени у Гучи 1941. године, амбулантни дневник Бановинске болнице – хроника устанка против окупатора”, и у издању Библитеке општине Лучани – Гуча, а књигу потписују Радован и његов син Зоран.
То је сада драгоцена хроника тешких дана, мање медицински документ, више историјска читанка, јер такво је доба било.
Годинама сам пријатељевао са доктором који је, после пензионисања, живео у Нишу, али је сваког првог у месецу долазио у Гучу да би подигао пензију и видео се са старим другарима. Једног таквог првог, 1979. у Гучи, сретнем се са њим и поверио ми је да је дневник сакрио на крају 1941, кад су болницу напустили Немци, љотићевци и Пећанчеви четници, како никоме не би цртао мету на леђима. И још рече да је заборавио на ту књигу.
А Маринковић не буде лењ већ оде у болницу и нађе је. Ту се лако разабира да је болница у јесен 41. била велики здравствени дом за лечење оба устаничка покрета, четника и партизана, и свих војски које су протутњале овим горама и брдима.
Десетине Драгачеваца никад се нису вратиле са Краљева где су октобра партизани и четници у савезу напали Немце а бројни су, рањени, допали болнице у Гучи. Међу њима чак 25 партизана млађих од 20 лета и седморица четника, њихових вршњака, што је и иначе била подела међу два покрета: у четницима су били старији, у партизанима младићи. Најмлађи лечени партизан био је Миодраг Достанић из Турице са само 16 година, а од четника његов исписник Јован Ракитић из Доње Краварице, манастирски ђак.
Гучки лекар је у новембру и децембру помно означавао чију пушку носе они што му се за помоћ обрате, из дана у дан било је све више различитих једница. Партизани и четници се подразумевају, али ту су још љотићевци добровољци, добровољци Недића, четници Недића, четници Пећанца, четник манастирски ђак, жандармеријски поднаредник четник, четници Јеличко – моравичког одреда, жандармеријски наредник код управе града Београда, дворски жандарм из Београда...
Др Поповић (1899 - 1992) је лечио и једног немачког војника, рањеног и заробљеног на Краљеву. То је Андреас Хејер из Хефлинга у срезу Брук ан дер Лајта, у доњој Аустрији, који је довезен 10. октобра а налаз је био: „Леви тендер разбивен – расцепљен скроз неправилном раскидном раном. На левом оку плитка рана величине дводинарке. Десно око модро”. Задржан је у болници, затим превезен у Чачак и више података нема. У једном раздобљу, док су партизани управљали Гучом, нема ниједног леченог четника. Бол болују, ником не казују.
Првих дана јула у Драгачево је стигло и 70 породица из Словеније које су немачки нацисти протерали са родних огњишта. Неки од млађих дошљака овде су припадали четничким јединицама као Владимир Ф. Јурца (35) из Марибора, један од десетина лечених изгнаника, који је имао убој од цокуле на левој пети... Овде се лечи и прогнани Виктор Грчар, рођен 1881. у Мокроногу код Новог Места који је, као социјалдемократа, био градоначелник Марибора од 1921. до 1924. Из Гуче се преселио у Чачак, умро је на православни Божић 1942. и сахрањен на чачанском гробљу. Од јануара до децембра Поповићеву помоћ у Гучи затражиле су укупно 632 особе, цивили или ратници.
Виктор Грчар, Фото „Лечени у Гучи 1941”
Доктор је брзо разумео да је ђаво однео шалу, узео је дневник и сакрио, до га не нађе нико...
Није чудо што ниједан историчар у Србији није умро од глади, јер су само у минулом столећу наша војска и народ били мете у чак шест ратова. А Шведска, рецимо, је последњи пут ратовала пре више од две стотине година, 1814. против Данске.
ГЗС/Политика/Г. Оташевић
