остати легенда овога краја.

Занимљиво је да је Радиша добио име по истоименом свештенику али његов животни пут најбоље је описао његов син Иван који се у име брата Зорана и целе породице опростио од оца.

Ко је био Радиша, и по чему ће га памтити земљаци и пријатељи ?

Ово побрђе вредних људи испод Сувобора остало је без свог стуба памћеника иза којег ће да трају мудре стопе и добра дела, по којима ће се Радиша Јевтовић навек памтити.

Он је после студија, окончаних у немаштини која је пратила сву сеоску децу стасавалу у ратном и поратном добу, кренуо сам да стиче динар, најпре као инжењер у пожешкој „Будимци”. У свом радном веку променио је још четири фирме - „Словенија промет”, „Србокоп”, „Генекс” и „Хемтекс” да би 1998. године основао сопствену компанију у Милану.

И свуда је за њим путовао глас да је био један од најдаровитијих и најуспешнијих извозника меса, који је својом делатношћу обележио овај део пословног живота у СФРЈ и, касније, Србији.

Парастос у Прањанској цркви, фото: ГЗС

Он је са дужности директора „Генекс аграра” осамдесетих прошлог века постављен за заменика директора „Генексовог” предузећа „Центропродукт” у Милану, након чега је четири године био и први човек дирекције „Генекс аграра”. Посла санкција, бомбардовања и проблема у пословању „Генекса” делатност је продужио у Милану, где је наставио да живи са породицом. „Центропродукт” је, иначе, био једна од највећих „Генексових” многобројних фирми у иностранству, са 142 запослена и централом у Милану, и представништвима у Трсту, Риму и Барију. Више од 60 одсто југословенског спољнотрговинског пословања са Италијом ишло је преко „Центропродукта”. Ова „Генексова” фирма је 1990. била чак на 14 месту по обиму спољнотрговинског промета на Апенинима, а у то доба југословенски извоз у Италију обухватао је 17 шлепера јунећег меса сваке седмице.

Захваљујући том искуству и традицији, посао извоза меса са наших простора у Италију био је, али само на кратко, прекидан за време бомбардовања, болести слинавке и шапа, и током санкција. У то време, уз ентузијазам Јевтовића и неколицине сарадника, наше месо било је познато као робна марка због исузетног квалитета а највећи део пласмана завршаван је у Тоскани, где послују најпознатији светски месари.

Део породице Јевтовић, фото: ГЗС

То је Радишу навело да боје Тоскане размести и по завичајним Леушићима. Ту је почетком овог века усправио своје народно село под називом „Рајски конаци” са десет вајата намењених људима којима је Србија такође у срцу.

„Рајски конаци” су Радишин споменар

„Поглед са терасе пуца на тек разбуђену Србију” - беседио је Радиша, градећи свој део раја. И додавао: „А од брежуљака Шумадије мислите да сте усред Тоскане”.

Намернику, а било их је са свих континената ове планете, из свих слојева и са високим чиновима и положајима, као реченицу успутницу добацио би: „Ово парче раја пало је на Шумадију”. Или: „Код нас и амбасадори шетају боси”.

Радиша Јевтовић је вазда својим земљацима из Леушића и околних села умео да понуди мудру и благу реч, савет и руку помоћи. Увек се радовао свачему што се принавља у његовим родним гудурама и није му било тешко да пре три године, дошавши из Милана, помогне оснивање Сабора виолиниста Србије у оближњим Прањанима.

Радишин летњиковац у  Леушићима, фото: ГЗС

Нико, ни себи ни другима, није објаснио шта је то што човека стално вуче к месту с којег је потекао. Ни Радиша то није нашироко тумачио већ је само, на интернету, окачио ову реченицу као неку врсту свог епитафа: „Вратио сам се у родно село, описавши неколико кругова планетом. Пастир сам, био и остао”.

Збогом драги пријатељу и земљаче.

ГЗС