одржано је ове године уз помоћ општине Нова Варош и Хуманитарне организације “Стара Рашка”, док су изостале општине Сјеница и Ивањица на чијој територији је сахрањен мајор Михаило Илић са хиљадама својих сабораца. Мештани тврди да се и дан данас сваког пролећа у понекој ораници изору остаци мученика и бојовника страдалих у љутој борби против Османлијског царства. Само у једном дану на хиљаде српских мајки повезало је црну мараму и закукало за најрођенијима.

Многи сматрају да је ова велика жртва скрајнута, неправедно заборављена а од велике битке у скоро свим ђачким уџбеницима наведена је само понека реченица.

Хуманитарна организација и општина Нова Варош и Војска Србије ове године сачували су образ и поклонили се славним Јаворцима.

Председник општине Нова Варош Радослав Васиљевић рекао је да се овакве ствари не смеју заборавити и да се традиција и обичаји морају памтити.

Председник општине Нова Варош Радослав Васиљевић, фото: Глас западне Србије

,,Ови јунаци заслужују много бољи однос и одзив овог народа јер не би било добро да је у још некој општини просуто толико крви, као што је у Калипољу у нововараошкој у једном од најбогатијих села Љепојевићима. Управо су нас ту и окупили ти изгинули борци који су обележили Први српско-турски рат и оставили својим потомцима и нама мир и слободу”, рекао је Васиљевић.

Он је додао да сам број изгубљених живота говори колика је наша обавеза да памтимо овај датум и да га обележавамо.

Извршни директор за пројекте Хуманитарне организације “Стара Рашка” Војин Вучићевић истакао је огромну улогу ове организације.

,,Иза овакве манифестације пре свега мора да стане држава, локалне самоуправе, ресорна министарства и финансијски и организационо да је подрже. Ово је до сада ишло уз велики напор, захваљујући донаторима `Старе Рашке”, казао је Вучићевић додајући да што се тиче организације за следећу годину није сигуран.

Извршни директор за пројекте Хуманитарне организације “Стара Рашка” Војин Вучићевић, фото: Глас западне Србије

,,Иако сам у животу оптимиста, сада сам песимиста. Ове године дошло је до раскола локалних самоуправа које би требало заједно да буду ангажоване на овом пројекту. Да ли ће доћи до помирења, да ли ће се неко освестити јер имају заједнички интерес, ја не знам. Ми смо ове године почели на ледини, и за кратко време завршили инфраструктуру што је био велики напор. Девет година то је било на Јавору, а ове године то нисмо могли. За следећи годину се не зна да ли ће бити на Калипољу у Љепојевићима или на Јавору. Има чак и трећих предлога да буде на пољу Калипољу, где се одржала битка”, истакао је Вучићевић.

У оквиру часа историје, приказана је изложба слика и графика са мотивима Јаворског рата. Секретар Хуманитарне организације “Стара Рашка” Чедо Вучићевић рекао је да је захваљујући њиховим члановима прикупљена архивска грађа са изложбу.

,,Тако смо дошли до оригиналне мапе Старе Рашке из 1912. године на којој се виде границе између Турске, Аустро-угарске царевине и Србије, што је једини оригинални документ”, казао је Вучићевић.

Он је додао да и ако њихова организација носи назив Стара Рашка нису имали информацију ни једну мапу тог простора. Знали су да обухвата општине Прибој, Пријепоље, Нову Варош, Сјеницу, Тутин, Нови Пазар али без валидних податак како оне изгледају.

Историчар Салих Селимовић испричао је историјске податке везане за ову веома важну битку за српски народ.

Историчар Салих Селимовић, фото: Глас западне Србије

,,На Калипољу су се догодила два рата, то су били ратови за ослобођење 1876. и 1888. године. Српска Влада настојала је да ослободи овај део од Турске инмперије и ушла је у рат са циљем да се цео некадашњи Санџак односно Стара Рашка ослободи, што је иначе био циљ свих Влада од Карађорђа до 1912. године. Битка на Калипољу била је са великим жртвама на Видовдан 1876. године. Српска војска је кренула са Јавора прешла границу која је била утврђена још 1834. године између Кнежевине Србије и Османлиске империје са великим ентузијазмом и жељом да се једном заврши циљ ослобођења ових крајева. Међутим, српска војска је била слабо обавештена, по снагама којима су Турци располагали на овом простору. Друго, српска војска је оскудевала у школованом официрском кадру, тако да је и линија командовања затајила. Догодила се једна битка која је узела велики број жртава са српске стране, а да се није постигло ништа. Српска војска је у нереду морала да се повуче једва су покупили рањенике. Број мртвих није тачно утврђен мада се оперисало да је тај дан погинуло око 3.000 спрских војника, толика жртва је била узалудна. После тога се одигравало неколико спорадичних борби, са којима се покушавало да се тај рат заврши успешно како је био и планиран, међутим није се успело. До другог Калипољског или Јаворског рата дошло је у зиму 1877. и кратко је трајао до фебруара 1878. године, тада је српска војска успела да порази турску војску и да стигне до пред реку Вапу до саме Сјенице”, наводи историчар Селимовић.

Он додаје да је игра великих сила као и обично због својих интереса зауставила даљи продор српске војске, а припремао се и Берлински конгрес где је српска идеја ослобађања била укопана.

Селимовић замера многим историчарима што се о овим догађајима не пише више.

Глас западне Србије

Наступ културно-уметничких ансамбала из матице и расејања, фото: Глас западне Србије