од свог хобија, ни по цену живота ниједан то не би урадио. Јер ко једном осети дражи ове акције у шуми, тешко да одустаје. Златимир Танасијевић из села Горња Трнава је један од тих – лови већ 40 година, а његов дом препун је трофеја.

“Љубав према лову у нешој породици преноси се са колена на колено. Та лепота кад ујутру кренете у шуму са другим ловцима и чекате да се дивљач појави, не може да се опише речима”, почиње своју ловачку причу Златимир и додаје како му за ове четири деценије ништа није било тешко.

“Знао сам некад да устанем у поноћ, одем до Делибатске пешчаре и у три сата после поноћи кренем у лов који траје до осам и онда се вратим кући ”, рекао је овај ловац који је до сада уловио 40 срндаћа.

“За богат улов нема неке посебне тактике. Мора да вас послужи и срећа. Дешавало се да допузим до срндаћа и да га промашим из непосредне близине, али и да га из аута видим на брду, упуцам и он се скотрља тачно испред мене”, прича Златимир.

Како би прекратили време проведено у ловачкој чеки, ловци често умеју да се нашале и то на рачун оних млађих колега.

“Понекад искористимо кожу зеца и поставимо негде у шуми, недовољно искусни ловци помисле да је то заправо плен и пуцају, а испод се разлети слама”, каже Златимир.

За лов је најбитнији добар, веран пас и добра пушка, али и опрезност.

“Мора се проћи обука, да се оружје не носи натегнуто како се не би неко повредио”, рекао је ловац из Тополе.

И иако појединци лов на дивљач сматрају нехуманим, Златимир каже да су ловци управо ти који помажу дивљачи да преживи зиму.

“Није ми тешко да на трактор или ауто натоварим пшеницу и кукуруз и однесем на хранилиште, јер у хладним зимским условима дивљач врло често остаје без хране. Уколико желите да будете ловац морате да имате велику љубав према томе, и уколико све радите по прописима и календару, нема места за негативне коментаре”, нагласио је Златимир.

РИНА