Јесте ли видели већи мравињак од овог који је Миломир Пауновић из Негбине снимо у месту званом Ливадице у Лазовима, на падинама Муртенице?

Мравињак је као пласт сена, а Пауновић га, каже, памти још из дечачких и чобанских дана, само је онда био мањи. Вредна колонија мрава деценијама гради кућу од иглица чамовине, делова гранчица и травки, тако да не може да прокисне. И обнављају ови неимари станиште ако им га која сила, попут дивљачи (мечке или лисице), оштети.

У народном приповедању мрави су незаобилазни, као онај прекор домаћина укућанима: „Угледајте се, бар мало, на мраве...!“.Помињу их и загонетке: мање веће премеће (мрав и зрно жита), сам лончић у пољу (шуми) ври, а ни воде, ни ватре (мравињак)...

Не може да прокисне, а укисели млеко

Пуно је и прича и веровања о мравима, почев од оне да предсказују времиште, те да њихова изненадна сеоба слути непогоду и пропаст до оне да ројеви крилатих мрава, као пет ројева пчела, беже од неке несреће и прекрију кровове кућа и зграда...

Лончић у шуми ври, а ни воде ни ватре

„Колико мрави крајем јесени иду у земљу, толико ће те зиме земља да смрзне”, казује народно искуство Неђо Грујичић из Муртенице.

Некада су планинке с пролећа у мравињак остављале флашу млека зачепљену кочањиком да се од мравље киселине добије квасац за кисело млеко. А чобани су неком непослушном или што је одавао тајне дружине, скидали хаљине и носили га на мравињак – „да погоди који га је ујео“...

ЗлатарИноф, Д. Гагричић/ГЗС