и ово је ваљда једни случај да је нека месна заједница прославила дан рођења свог обичног становника. И необичног истовремено, утолико што је Миљко најстарији житељ овог дела Шумадије, тих и одмерен старац који је на славље, додуше, приспео ослањајући се на унуку са једне и штап са друге стране.

„Добар живот се састоји од рада са задовољством, али требало је водити рачуна да оно што се ради не буде на штету. А здравље? У стотој години нема здравља. Радио сам тако да ми ништа не буде тешко. Сад сам поносан на унуке, како да не бих био. Имати пород добар то је право задовољство” рекао је Миљко Стојановић за агенцију РИНА.

Ручак је слављенику припремљен у ћевабџиници код Пера Арнаутовића у средишту Мрчајеваца. У оној главном пролазу кроз село, улици која носи име по Миљковом брату, Милоју Стојановићу, који је као комуниста стрељан на Бањици почетком Другог светског рата. И други Миљков брат, Бошко, такође старији, страдао је 1943. у немачкој одмазди „сто за једнога”, а стогодишњак је  вратио живу главу из немачког заробљеништва.

Миљко Стојановић са ћеркама, унучадима и зетом, фото: РИНА, Г.Оташевић

- Тата је служио војску 1941. у Карловцу у Хрватској, и кад је наша држава капитулирала био је негде ван касарне, на задатку како курир. Имао је, међутим, у шиљелу ушивену потврду да је војник, тада су га Немци заробили, држали две године у немачком логору, па још две је радио као роб код неког сељака тамо – приповеда млађа Миљкова кћи, Љубинка Каровић, која живи и службује у Београду.

На рођендан је приспела и друга Миљкова кћи, Цана Рајић из Крушевца, дошло је и све четворо унучади па реч по реч, дознадосмо да су сви, обе кћери и унуци, завршили восоке школе. Права, економију, информатику или архитектуру.

- Тата је после рата радио као рачуновођа по предузећима у Мрчајевцима, Чачку, Краљеву и Крагујевцу и од 2006, кад је мама умрла, живи овде сам. Сестра и ја наизменично га посећујемо сваке седмице, преко дана долази му домаћица, али живи сам- вели Љубинка.

Ћутљив и благородан, Миљко је у једном даху одувао све три свеће на слављеничком колачу, а пре тога је у овој лепој ашчиници стигло послужење, најбољи ћевапчићи које Шумадија има.

Ко је ту, међу нас 25, домаћин а ко гост, тешко је било разабрати, кад се народ мало расприча. Одборник у Скупштини Чачка, Љубиша Спасовић, са диком вели да су Мрчајевци проглашени за варошицу још 1926. године („Испуњавали смо услове, да имамо школу, цркву и осам хектара своје земље”), док Радослав Богићевић, доктор ветерине и председник Савета МЗ приповеда: „Сваког јутра Миљко среди своје двориште, покупи папириће који долете са овог дела Ибарске магистрале и има једну од најуређенијих авлија у селу”.

Ту су, за неколико столова, седели и људи који су на свој начин обележили последње деценије Мрчајеваца: велемајстори у кувању свадбарског кушпуса, Милун Тошић и Миодраг Вучинић Пипера, Миодраг Милошевић Ћопо, некад председник Општинског комитета СК у Чачку, Боле Лукић, ранији потпредсадник општине Чачак, Милорад Јевђовић, данас заменик председника Скупштине града Чачка, Момчило Вујовић, некад председник села. Сви завичајци.

И сви су Миљку пружили десницу, пожелевши: жив био, на многаја љета.

ГЗС/ Регионална информативно новинска агенција РИНА